Pokret

ГОДИНА ПРВА БЕО НО

ОНИ МАРЛИ 924 Де БЕОГРАД

НАШЕ ПОКРАЈИНСТВО

_ Кад се већ толико говори о покрајинама „у историјским границама“, требало би бар да је утврђено које су то покрајине и где су им границе. Међутим, ни то није случај. У прво време после Уједињења изгледало је, да су „историјске области“ оне територије које су, до 1. децембра 1918 године, биле или неке јединице са пространијом или ужом автономијом, или бар делови таквих јединипа. Према томе, вмалн бисмо ове области (пре споразума са Италијом): Крањска, Штајерска, Прекомурје, Хрватска и Славонија са Сремом, Међумурје, Истра, Далмација са Боком, Црна Гора у границама од 1914. године, Босна и Херцеговина, Бачка и Банат са Барањом, Србија у границама од 1914.

Дакле, идолопоклоници историзма морали би по слому Аустро-Угарске тражити да се поштују ове светиње; да се бивше области не крше. Али догодило се управо противно. Прво су Словенци збрисали историјске границе, прогласили уједињење свих својих земаља, то јест свих територија које у Љубљани сматрају за словеначке, и покушали да заведу један крути централизам. Кад би се државе стварале прокламацијама, Словенија би данас била једна засебна, униформна држава. Она данас то није, али Г. Корошчева странка верује да ће кад тад ипак бити. О тој будућој држави, 0 могућностима њене ексистенције може судити како ко хоће, али једно је изван сваке дискусије: да таква држава у прошлости никада није постојала. Г. Корошчева држава, дакле, ако је буде, биће једно изненађење за историју, можда угодно изненађење, но у сваком случају једна новост. М зато је прилично чудно, кад се присталице идеје о будућој независној Сло-

венији, дакле политички футуристи, позивају на историју и традицију!

Словеначким традиционалистима-футуристима врло су слична и њихова хрватска браћа. И за њих је свако одступање од онога што је до јуче било, — одступање од природног реда ствари. Али, немогућно је фиксирати, кад је то јуче било. Један пут, оно значи некакав датум под крај 1918. године: 29. октобар или 1. децембар; други пут се тај датум склизне, као сказаљка на поквареном сату, за неколико векова унатраг! Изгледа, на пример, да би Далмација била „историјска област“. До Уједињења, она је сто година под аустријском администрацијом, Као аустријска провинција, она има и свој Сабор и своју некакву автономију. Пре него што је дошла под Аустрију, била је под окупацијом француском, која је, после четири столећа, заменила окупацију млетачку. Али сву ту прошлост од толико векова загребачки традиционалисти су прогласила за провизориј који не значи ништа, и :!. Радић га је напросто збрисао, сјединивши (својим чланцима и говорима) Далмацију са Хрватском. И кад говори о Хрватској, он не пропушта додати, да она обухвата и Хрватску, и Славонију, и Међумурје, и Дал-

мацију читаву, заједно са Боком и Спичем (кога је Аустрија добила 1878. године).

Као што се види, и овај провизориј је прилично дуго трајао: управо колико и онај период који дели данашњу Европу од Средњег Века. Но има један још дужи: Истра је, како су некоји историчари пронашли, некада била саставни део хрватске државе. То је било негде у доба Каролинга. За све време касније, дакле за хиљаду година, она је живела одељено, робујући некаквим полунезависним бискупима, Млетцима, Хабсбурговцима итд. Али чим је наступио слом Аустрије, у Загребу су се сетили онога што је било пре више од десет векова, па су прегли да успоставе стање из доба пре пертурбација, изазваних од некадашњих амбициозних франачких владара. Истра је једним потезом пера г. М. Лагиње присаједињена Хрватској, — присаједињена и административно.

Излазило би, према томе, да је по схватањима ових наших традиционалиста сва историја Европе, тамо од сеобе народа до данас, била једна заблуда, коју треба кориговати и која се врло лако да кориговати. Но, ако се прими ово њихово гледиште, онда је тешко схватити: у чему је снага историје и „историјских творевина“ које, по мишљењу истих тих традиционалиста, треба примати као нешто стално и непроменљиво дано, — онако од прилике како смртници морају да приме геолошке формације»!

То се питање намеће и без Г. Радићевих скокова, који, као што се зна, уме и да презире историју и да својој сељачкој миротворкој републици, као некад монголски канови својим ефемерним царствима, истури границе у недогледне даљине: некуд иза Баје и Суботице !

Засебног рода су традиционалисти босански Муслимани: они су за зјази5 дио од 1878. године, то јест за стање створено турском владавином у Босни. Њима је, дакле, трајно и дефинитивно оно што је хрватским традиционалистима провизорно, и док овима четири века одвојености Далмације за данашњи живот не значи ништа, — према схватању Г. Спаха и његових присталица, ти векови треба да су пресудни и за нашу данашњицу и за будућност.

Али то су уједно и векови порабаћености Србије и српскога народа, па би, ваљада, према босанско-муслиманским погледима, требале и ове српске земље да се саобразе некадашњој турској подели у пашалуке, санџаке и казе. То не би било нелогично, но пошто је Србија изван свих представа традиционалиста, — то су је они, као неки неразумљив свет, једно време изостављали из својих концепција. А и шта би сњом» Сва њена новија историја обухвата једва нешто више од сто година: то није ни четвртина оног илегалног провизорија у коме је Далмација била одељена од Хрватске ! Србија би се, дакле, или морала реконструисати тако да подсећа на нормалност из доба пре Немање, или је