Pokret

покРЕТ 233

„Иако чл. 6. меморандума британских банкара каже, да је један од главних услова за успостављање поверења између обадве земље реципрочно немешање у ствари друге земље, ипак чл. 3., 4, и 5. тог меморандума значе истински зехтев да се ми одрекнемо основа социјалистичке совјетске организације. Меморандум тражи успоставу приватног власништва. Меморандум тражи измену нашег законика. Наш одговор на такве захтеве је категоричан: никад !“

Међутим, само у овом уводу је Г. Раковски тако „категоричан.“ Јер како се види из његовог даљег излагања, ово „никад“ није нимало категорично. Ево како он ублажава то „никад :

„Аутори меморандума нису покушали да испитају узроке, зашто ми тражимо зајам, нити погодбе под којима мислимо примити зајам. Ја морам изјавити одмах да, ако ми покрећемо питање зајма то је зато што сматрамо да је то једини пут за решење питања прератних дугова, а и зато што би такав зајам знатно допринео развоју трговинских веза између Бретаније и Савеза Социјалистичких Совјетских Република. Ја, исто тако, морам подвући са свом искреношћу да, кад не бисмо морали под-

миривати некоје обвезе, ми не бисмо морали тражити зајам.

Није истина да наши совјетски закони не дају довољне гарантије инвеститорима и капиталу који они инвестирају. Није истина да је капитал, инвестиран у Русији, изложен икаквом риску. Ја смем тврдити, да такав зајам не само да није мање гарантован, него је, на против, далеко боље обезбеђен од других зајмова контрахованих овде на енглеској пијаци. Исто је тако нетачно, да монопол спољне трговине смета развитку енглескоруске трговине; на против, баш монопол нам омогућује да будемо тако поштени купци и платише.

Морам изјавити, да ми нећемо добра вратити пређашњим власницима. Ипак, и у тој тачки, такође могли бисмо изићи са практичним понудама. Један од практичних начина за компензацију некадашњих власника могао би се састојати у томе: да им сеу виду концесија препусте предузећа, која су раније била њихово власништво, а која се, према нашем економском плану, дају у концесију.

Питање ликвидације прератних дугова могло би добити задовољавајуће решење само ако се уваже и наши захтеви, то јест ако нам се да стварна помоћ и ако заинтересовани кругови узму у обзир губитке и девистације које смо претрпели интер. венцијом Савезника и од којих се сада уз толике напоре опорављамо“. >

Искреност Г. Раковског просто је дирљива!

Бољшевици, као што се види, не тражи зајам зато

што им је баш преко потребан, него зато да би се решили неких обвеза — јер они много поштују обвезе! — а и зато, да би што боље развили трго: винске односе са Енглезима! Излази, према томе, да бољшевици оваквом трансакцијом више мисле на просперитет енглеске трговине него на добро своје!

Разуме се, према енглеским банкарима, оваква средства старомодско-источњачке дипломатије, каквих се сада латио Раковски, остаће исто онако без резултата као што су остале и њене претње и апели на

пролетаријат. Једино што ће за банкаре у овој по-

лемици бити од интереса, то је оно наговештавање

Раковског, да ће ранији власници своја предузећа у Русији добити у концесију. На тој бази би се, можда, могло доћи до споразума. Јер за људе од посла сасвим је свеједно, како ће се једна ствар крстити, и да ли ће онај који улаже капитал профит отуда вући као од свога власништва, или као од концесије добијене од некаквог народног комесара Савеза Социјалистичких Совјетских Република. Што се тиче безбедности страног капитала у данашњој Русији то се питање не решава никаквим уверавањима и декларацијама. То је ствар личне процене: ко нема паверења у бољшевички режим, тај неће свој новац улагати у земљи која мора да живи под тим режимом. Бољшевици су својим радом за седам година то поверење скоро онемогућили. Несумњиво је, да ће им знатно више времена требати

док га наново задобију.

„РАДНА ВЛАДА“

Можда би било боље да је пре месец дана, одмах по демисији Г. Пашићеве хомогене Владе, извршено овако потпуно консултовање партијских шефова какво је предузето касније, после оставке нове коалиционе Владе. Истина, то ни у колико не би изменило ствари и ситуација би била иста каква је и данас, али некоји моменти би можда тада испали јаснији, што би добро дошло бирачком

телу за правилну оријентацију. Као што се зна, у то време, у почетку кризе, радићевци, дакле, најјача група Опозиционог Блока, налазили су да је једини излаз распуштање садашње Скупштине и апел на народ. То своје са свим правилно гледиште касније су напустили и сад траже да Парламенат „ради“. Према томе, Круна ће од њих, после месец дана, добити јеган савет сасвим противан оном што би га добила месец дана раније! И то је један од доказа, колико је наш парламентарни живот парадоксан.

Но споредна је ствар, како је и зашто Г. Ради-

ћева странка изменила своје погледе на решење кризе; данас је од важности само то, да је и она у фровту странака које хоће да изборе одложе. И тако имамо сад у Скупштини, у главном, лва строго одвојена табора: један је за изборе, други за продужење рада, то јест за одлагање избора.

Једном објективном посматрачу немогућно је наћи схватљиве разлоге оваквој подели партија. Јер, ако у политичком животу уопште вреде нека начела и нека логика, онда је неизбежно, да о овако радикалној измени става какву су извеле све странке у Парламенту, треба чути мишљење и суд бирача. Радићевци су изабрани на програму бојкота Скупштине; сад су бојкот напустили, постали саставни део скупштинске већине и на основу тога, дакле на основу напуштања свог програма, траже да се таквој већини повери Влада. Исти је случај и са Г. Давидовићевим демократима: они суу прошле изборе ушли са паролом одбране Видовданског Устава, и за такву политику су добили мандате од народа; данас су ту политику изменили, и то им је омогућило излаз у коалицију са Г. Г. Корошцем, Спахом и Радићем. И они сад за ту коалицију, сковану напуштањем програма с њихове стране, траже Владу.

Али такве коалиције, прављене у скупштинским кулоарима, убијају и Парламенат и Парламентаризам. Италија је била класична земља изненадних