Pokret

покрет 277

схваћеном као циљ, схваћеном као занат, схваћеном као највиша манифестација људи, има ова „књижевност“.

Изгубљени кораци писани су са таквом истином, са таквом збијеношћу да су свако развијање, свако опште место, свако објашњавање које би једном екоклузивисти као Бретону могли изгледати компромис, из ове књите искљу чени. Сакетост сваке реченице даје јој једну тежину, којој кад се придода грозни дубоки нихилизам, Бретонове идеолопије, и далеке асоснације којима мисао, не развијајући се корача са једном прчевитом снагом — све то чини ову торду књигу персоналитета скоро неразумљиву у први мах. Примећујем да ништа не наводим: требато би навести пола књиге. Примећујете да ништа нисам рекао 0 идејама Бретоновим : толико размишљања, толико осећања живота не може се резимирати у неколико реченица. И најзад, једном речи, и ако већ годину дана натапам се том мишљу, изгледа као да ме она збуњује када је треба разложити. Требало би можда превести бар чланак а сопјеззоп Федагапешзе. или конферен, пију Сагастегез де Г еуојц Поп тодетпее седшеп рагоре, па да видите, у главном бар, колико је дубоко у контрадикпије, у ноћ људске свести, и подсвести, заштао овај велики моралист, који је један од најхрабријих песника (књига песама: Сјајг де Тегге, тек кад бих у те мистерије заронио!)

Марсел Арлан не спада у групу око Та бега ге (часопис који уређује Бретон, у коме су идеје и поезија одржане на таквој висини — „ја зеше теупе аш пе ушоапзе раз“, а који је сем тога раније био неко време званични орган дадаизма“, да ће можда једнога дана он изгледати као најважније, најчистије психолошко сведочанство о фравтуској генерацији која је имала 20 тодина за време рата), и Арланов је интелектуални положај доста различит од Бретоновог, нешто инфериорнији, али је ипак поводом његовог чланка Џп пошуеац та! аи З1есје Жак Ривиер могао да налише есеј Га стзе ди сопсер! де ја егавиге, чији вам већ наслов, по оном недовољном што сам рекао о Бретоновом удаљавању од књижевности, показује колико се тај есеј може применити и на Бретона. Арлан у свом чланку уосталом тумачи како је постао и шта је значио дадаизам. Ту. је и цео остали репертоар који је на. дневном реду; чудновато је чак колико на различитим тачкама Европе долазимо до сличних питања. И литература је опет третирана као потчињена делатност (то је тај положај њен који коментарише Ривиер у истом броју М. К. Е. раме уз раме са, Арланом), и пре свега је то питање како заменити Бога: „обуство Бога учини бесмисленим сваки морал“. (Иван Фјодоровић је опет близу...) Зашто живети“

И Ривиер својом сјајном логиком, каже да питати се „залнто пишемо“ (то је била. једна анкета, часописа, ТаНега шге) то је као питати се „зашто живимозг“ — а да на ово последње питање можемо одговорити само релипијом или самоубиством. Религијом = да, али ево где у својој белешци о Бретону баш, Арлан каже да је овај мистик без предмета, освајач без циља, пророк бег вере.“ М ја бих сад покушао да, из тих речи извучем и један известан појам о некој дубокој неизраженој мистичној вери која не мора бити Вера, п која, може водити једног „освајача“ да осваја не (без циља, већ без спољњег циља, некористољубиво, али освајања _ ради, (заноса ради рећићу да бих наставио мотив мојих прошлонедељних коментара). Шродужујући ту игру логике са спрата на спрат видимо да једна мистика без предмета може довољно нахранити налпу љубав за живот да бисмо живели живота, ради, и на тај начи, не рекавши ништа, ипак одговорили на, питање „зашто живети“

ј Логика је лепа ствар, (али ко је пратио Карлисов процес на пример, могао је чинити поучне примедбе о њеном фиаску пред неразрешивошћу непознате стварности), логика, је лепа, ствар, (али Бретон шише да у њој „види само ниску вежбу једне слабости“... и цитира, Ајиштајна), логика је лепа, ствар али аналопијом ипак не можемо пренети ту схему мишљења и у област шитања писања. Док у животу питање „Какој“ пагледа за сада битније но питање „Зашто“, јер, као што говори даље Ривиер: „има једно средње становиште које се састоји баш у одстрањивању извесних могућних задовољстава, у идењу за њима, у пуштању да живот преовлада у нама , дотле је у области литературе то питање окако шисати% само спореднији проблем технике писања. Сем тога, аналопија, која би нас водила да на питање „зашто писати у једном тренутку одговоримо формулом симетричном оној којој смо одговорили на питање „зашто живети“, — т. |. „писања ради“, та, жћер логике шретрпела би још једном пораз јер би нас довела пред лик давнот покојника, привидно оживљавајући ово за навек умрло охватање: Рат! ропг Рагј.

Један данашњи роман, Стране Земље од Марсел Арлана, пре има као циљ, свакако, јелну експлорацију кроз ону незајажљивост наше духовне глади, кроз ону непрестану незасићеност која се прелива пиректно У пресићеност, кроз ону с болну интелитенцију _ свесну _ немогућности живљења и која рађа гу свирепост, кроз тај нови та! аи стесје који води главног јунака у самоубиство, — један такав роман пре има као циљ поред испитивања, нашег срца, поред покушавања да својим средствима конкретизује поезију живота, — стре има као циљ да буде један од начина на који ће писац реагирати, као личност, на тајну живота, но да буде само конструкција, забава, једном речи: прави роман.

Удаљујем се од те горчине. А Бретон“ Не ласкам себи ни да сам близу тако срчаној негацији, тако далекосежном прозирању. Многа још богатства засењују му очи, а извесне ствари које су ми сасвим далеке још увек не губим из вида, отуда је можда број компромиса које примам ипак већи но што би могао бити: тако да се и нехотице у неким питањима обмањујем, док у другим међутим свесно, са извесном н6текреношћу, не идем до краја овоје мисли. 0 Шекесштру на пример... Али не, признајем да ћу понешто радије шрећутати, признајем да не играм увек са отворени картама. Јер нисам ни најмање „као Бретон што је, „тотов да се лишим света“. И опет можда није случајно, а ни ради једне баналне поенте —- пошто ове хронике уопште нису писане њихове успешности ради, нити стилизације — већ је можла због откупљења, пеакције на нетто чега нисам ни свестан. па ће последње реченице и овај пут остављати између својих редова, довољно места да се туда слије, и натопи их, нада, чија ће тежина можда омогућити да свесрдно и свестрано још дубље се утотим У осећање духовности свакодневне стварности.

Јер глелајући у минуте који пролазе, чини ми (се да отварам још једном своје срце за немсопршну песму ноћи и чистог ваздуха, да бих изнад свих разломљених огледала логике склопио очи над свима ланима. и У јелном пропећу натопљеном љубављу и немађом, са обновљеном предало ћу пошао снова у сусрет затрљају заноса, који као да ме неумитно. спаситељски, ослобађавајуће, за ма којим углом јутарње небеске јаве, као бистра свест и разум крви, ипак од транскона чека. Марко Ристић.

БЕЛЕШКЕ

Леветнаеста изложба „Прољетног Салона“ у Загтеби. __У понедељак, 19. 0. м., отворена је у Загребу, у Умјетничком Павиљону, деветнаеста изложба „Прољетног Салона“. Изложило је укушно 18 уметника, сликара и вајара. Од уметиишка који живе у Загребу изложили су Хинко Јун, Иво Кердић, Лушан Кокотовић, Франо Кршинић, Анка Кризманић-Паулић, Мило Милуновић, Сава. Шумановић, Маријан Трелтпе. Ернесто Томашевић, Јосип Тупкаљ Од уметника из Београда изложили су: Јован Бијелић седам слика, еивојин Лукић шест камеја, Сибе Миличић две слике, Живорад Настасијевић пет и Сретен 'Отојановић, вајар, пет ралова. Владимир Бецић изложио је десетак цртежа а Ђуро Пиљак (Петриња) две слике. Вилко Гецан и М. Узулец нису изложили, јер се налазе трви у Америци а други у Паризу. У једном од наредних бројева донећемо општрнији (иавенији извештај о овој изложби (и репродукције неких радова изложених на њој.

Десетогодиињица смрти Јована Скерлића. — 15. маја навршило се десет година од смрти Јована Скерлића (умро 1914. године, 2. маја шо старом). Том приликом Српски Књижевни Гласник издао је један број посвећен успомени свога, бившег уредника, у коме се налазе прилози Др. Јована. Цвијића, Ло. Ђурећ Тлурмина, Богдана Поповића, Дратите Васића. Ива Анлрића. Андрије Милчиновића, Катарине Бордановић. Др. Ристе Митковића. Др. Милана Ђ. Милојевића, Васе СОтајића, Др. Драгутина Прохаске, Др. Ива Рибара, Владислава Савића, Ника Бартуловића, Боривоја Јевтића, Александра Арнаутовића. Атипе Ђукић, Др. Антуна Барца, Милице Јанковић, Др. Косте Јовановића, Ксавера Шатдора. Ђалског.Пустава Крклеца, Божидара Ковачевића, Драгутина, М. Домјанића, Др. Николе Отојановића, Олободажа Јовановића, Лр. Миодрага Ибровца, Др. Јулија Бенешића, Марка Цара, Др. Исилоре Секулић, Николе Станаревића, Др. Јована, Кршљића, Уроша Џонића, Јована М. Јовановића, Др. Милана, Решетара, Милана В. Богдановића, Др. Пера Олијепчевића, Павла Поповића, Бранка Лазаревића, Др. Александра, Белића, Др. Сиба Миличића, Павла Стевановића, Др. Миливоја, Павловића, Милоја Милојевића, Др. Рашка Младеновића, Др.