Pokret
=
264
покРЕТ
гледајући са високо у очеве очи... Тај се отац врати од лица своје кћери постарео за десет година. Јеленка већ од доста времена није чувала коза. Дође јој доба да се „дијеви“ и тако је мотала бела повесма памука на старом шимшировом чекрку, те је тако бесно гонила лагано коло његово, да су [0] стрине мислиле или ће се скршити танке шипчице повампирена чекрка, или ће попуцати сви бели конци. Сутра дан после доласка маћехиних сандука изјави Јеленка да опет хоће да чува козе. Отац као кљештима стискаше девојци руке око пулсева и забрањиваше јој да иде са козама. (Он доведе поред ње маћеху и наложи јој да девојци наврне плести приглавке. Девојка се пред оцем вешто претварала као да све гледа у маћехине прсте, али чим би отац
одмакао, она је с места упорно тражила маћехине
очи, да се у њих забоде смехом својих оштрих .„по-
ругљивих зуби и да јој прстима, као тврдим тичијим канџама, заустави посао у рукама и присили је да и она у њу гледа. Од тих гледања подилазила је
Племку смртна језа. Од окрутне девојчине гордости дрхтало је као лист дете до мајчина скута
Једнога јутра уђе Остоја женама и заиска приглавке што их је сплела Јеленка, да разгледа рађу. Племка подкучи приглавак што га је сама зготовила и рече да је то, ето, Јеленкин посао.
— Виђ, виђ' Јеленке јогунице! Сплело дијете приглавак ! Е баш ваља! Хајде де!
— Нијесам се ја, болан бабо, тога приглавка
у твојијем рукама ни докренула! засмеја се девојка оцу у лице, разузданим опасним смехом који сваки час може постати као пелен горак и крвав, али у томе часу био је тако бучан, да се видео цео бео белцати полукруг њених здравих зуби као бела поткова око црвена језика Од пламена руменога тога
смеха сва се чељад у соби следени и укрути.
Те ноћи разузлала је Јеленка све своје чворове. Целу је ноћ прошкрипала зубима и хтела да идеу тор, да види козе. Жене су чувале да јој се не примакне маћеха која се веома бринула за Јеленку, те јој се примицала као што се човек, који можда не би хтео пасти са петога ката, једнако примиче прозору да тобоже само погледа „доле“, премда знаде тачно да неће одржати, да ће га дубина повући и да ће се сурвати у њу.
Сутрадан је Јеленка гонила козе и журила се да стигне малену чобанчад што се зором састајаше око великог града да заједнички чува козе по стрменим врсима.
Кад опазише где се уврх косе показаше рогови и глава Јеленкине Брњашице, заћурлика мали Обрен у двојнице да дозове Неђу. Знали су да се Неђо најмио у Тврдимића да чува козе јер се Јеленка „задијевила“. А када деца место Неђе угледаше кудраву
главу девојке Јеленке са косе је убрадач био спао на леђа, веома се они зачудише „великој девојци“. Њима се учинило да је Јеленка у ово неколико хефти што не чува коза нарасла толико да јој једва допреш погледати у очи, ако си малено чобанче под грабом. На њојви је рухо девојачко; извезена је ћурдија на Јеленки и светле су на њој димије, а по димијама о боку завезан свилен шал са гранама навезеним. У танко ткиво тога шала заделе се. ситне гранчице пуне трња и груби чичци замрсили меке дуге ресе његове. Кад она плану очима мед козаре,
сви они поустајаше нахотице, |
— Шта је, шта сте стали, козари! потера она. Хајдете, бони не били, чије ће козе прије стићи до Црне Ријеке 2 | = До Црне Ријеке требало ти је да се најпре провереш кроз Криже, па је ваљало превалити Добре Њиве, те је тек за Дубишјим Врхом било село Јаловићи и од тих је Јаловића текла Црна Ријека. Сва се чобанчад веома препаде те окладе и ни једно се не маче. Ко ће трчати Црној Ријеци!
И Јеленка полети прва низ брдо. За њом све њезине козе. А свако се чобанче пажљиво огледну за својима да није које јаре одскакутало за Јеленкиним чопором. И дуго су гледали мали уозбиљени козари како Добрим Њивама сева Јеленкина светла црна глава и сече површину белих јања на ливадама као светла црна звезда, те је неста за неким далеким грмљем. Некако сва чобанчад као да клону после тога гледања. Не могоше ни дадувају у двојнице малопрејашњом снагом, па су црне прогореле рупице пискутали бедни неки гласићи као да им се не свира.
Пред мрак виде мали Обрен, који је стално за
другима заостајао, јер је био најмањи, где се над Мићином колебом појавила Јованка и чу где му је викнула да стане. Обрен стаде и док је чекао да она сиђе, узе озбиљно бројати њене козе и престрашено установи да јој нема ни Вилашице ни Брњашице. Таман је хтеде упозорити, ал она га већ стиже. и подиже га у наручје као мало детенце а капа му спаде с главе. Најпре се Обрен силно уплаши, и кад из јеленкиних прсију, у наглом дизању и спуштању, зачу брзу муклу хуку на самом свом уху стаде се очајно отимати и ударати ногама. Али јеленка полако седе на камен, нежно спусти своје очи по маленом чобанчету онако како их спуштају мајке... И како ја нагло пробледала, црнине под њеним притвореним капцима много су личиле на црне сени под Племкиним спуштеним трепавицама.
— Немој да ми плачеш, мало моје Обренце; твоја мајко Јефталија држи тебе на прсима и пева ти песму.“ -:
Чудним неким чудом сасвим се умири дете, те је слушала њену песму. 158
А она је певала песму такову, какве он није чуо никада у колу. Па ни они момци из најдаљих села, кад су о Збору долазили у селом нису знали те песме. Та је песма певала о: мајци Јефталији и о земљици студеној. О топлим вуненим повојима у које се увијају мека румена телешца малене дечице и 0 укопним хаљинама чији су набори круто студени, јер под њима не бије више топла · мајчина крв, да их угрије. И о терету мртвога тела што га на. погнутим леђима носи млада девојка Јеленка, али га није бацила у Црну Ријеку, нити ће га икада бацити, во вијеки вјекооооовааа. Ово: „во вијеки вјекооооовааа“ звучило је сасвим као глас свештеника кад поје над отвореним сандуком мртваца.
· Премда је Јеленка скоро изгубила све козеи премда је укућанима ночело пуцати пред очима шта је са довојком, нису могли да јој забране гонити коза, те су стално слали са њом Неђу козара.
· Мали Обрен, премда је оне ноћи дуго слушао Јеленкину песму, на далеко се уклањаше девојци. Он је осећао исти онај страх од јЈеленке као што га је осећао и од вира „под Липом“. Под старом.
липом био је дубок вир, којему нитко не измери
дубине и из којега као да су изрониле све оне је-
сење приче Бабе Сојке, и баш ради тога деца су