Pokret

покрет 265

далеко од тога вира одмицала своје козе, волећи се пењати уз две стрмени него да прођу по меким перјаницама бела цвећа на ливадама поред вира.

Много је пута Јеленка изненада банула мед козаре под грабом, села усред њих на траву и обим длановима ударала о земљу испод опорих дивљих трава, и обим рукама ударајући о земљу силила децу:

— У земљу, чујете ли! сви у црну земљу! Кажем ја! И шкринула би зубима, и ноктима би почела разривати земљу испод опорих трава, те се загледавала у рупу испод својих ноката, као да је ископала бунар. Али на једном тргла би се Јеленка, вриснула и скочила на ноге:

Р. ЖАН-ИВАНОВИЋ ИГРАЧИЦА — Зар не чујете» (, мене црне и чемерне; у о ВИНи запомаже дијете!... Чуј... чуј... И јурнула И очајно низ косу. Падала и опет устај с устајала, опет Једнога јутра стиже Јеленка мал јој мирно рече: | НЕ = Немој, мала Росо, да се журиш толико, него дедер ти мени помози да носимо терет. = А ђе ти је терет 2 =–иренје! Па на леђима је! Зар ти не виђе ббна, весело се засмеја Јеленка, зар ти не виђе мене из

своје кланице кад сам оно ископала материн табут и у њему мајку Јефталију, па је сад носимо Таман ваша нева кидала кланицу а ја пронесох поред ваших кућа. Тешко, сестро рођена! Ушла зар вода! Ко земља, шта ћеш... Ух, секо! одоше ми козе у Никетину башћу! Да оставим табут и мајку у њему у

оне ракитег Само до вечерас 2

Мала Роса погледа у раките. Тамо „у оне ра-

ките“ најволела је да залази њена Белка, сва бела кусава коза, и она замоли Јеленку да не оставља у

оне раките. Али Јеленка већ заборави и Никетину башћуи

_раките, те настави прекинуто приповедање:

— Те ти ја, секо мила, тако ископах, а како ископах, Мидаљевића жене поустајале редом, па за мном! Завољеше је зар под земљом па не дадоше понијети. Ал оне зар мене стићи!

И јеленка се окрете да види пристају ли још за њом Мидаљевића жене и крикне: „Ено их!“ па полети низ брдо.

и Росица се стаде рушити низ неку страну, а кад угледа где се крај студенца одмарају козари, слети међу њих и дрхћући им каза за Мидаљевића жене. Козари се мало препадоше, али су један другога храбрили одмахивајући:

— Гледај посла!

Одједаред бану из ракита међу њих Јеленка:

— Ето жена! Бјежте чобани! Ено их тамо повисоко, оно погледајте горијека, ниже Бојовића гаја!

Сви гледнуше на дугуљасту ливаду оивичену с горње стране у облику поткове витким пустим растовима Бојовића гаја. На црној позадини тога гаја у висини видеше чобани три беле жене, дуге колик и храстови. А све да су тамо и стајале неке жене, деца не: би била могла распознати њиних лица у толикој даљини, али они сви угледаше јасно оцртане голе чељусти Мидаљевића жена из којих се кроз рупе, на којима су мањкали зуби, сипала трула земља, и видеше непомичне очнице затрпане зеленим згрушаним мемом из којих је у децу гледао ужас гроба.

Сви чобани побацају двојнице у траву, оставе козе у врежама и по плотовима туђих башта, те сваки побеже својој кући и својој матери.

Те матере, то вече, покривале су крај старих огњишта тројним поњавама малене своје козаре, који се у шуми препадоше жена. У све се комшилуке прешно слало по бабе и по куме да дођу детету „саљевати страве“. На свим тим огњиштима кадила је се — испаравајући опојан сув мирис мистериозних биљки — бакрена посуда у којој се тајанствено варила „стравна трава“. Њу су бабе приносиле под бледо дететово лице, крстећи њоме тројним знамењем клонулу накривљену дететову главицу и изговарајући у себи „стравну молитву“, од које са детета спадају

чини и умирују се у детињим нервима страве.

(Од тога дана Јеленку затворише у кућу, али једном побеже она некако пред мрак и мали чобани опет су били запрепаштени, јер угледаше кад су се уз мрак враћали у село где у папрати лежи опружено тело са рукама скрштеним на прсима. Препознаше Јеленку и са ужасом гледаху у њу, мислећи да је мртва. Али да је чобнима дао страх да боље погледају како под титравим капцима играју њене црне живе очи, видели би мали чобани да је Јеленка будна, само што је затворила очи. Одоше дакле да

јаве њезинима што су и како су видели,