Pokret

200 покрет

сти, унутрашњост је потпуно пренебрегнута, малтретирана чак. Човек се осећа као у подруму, као у бунарима. Мрачно је и уско. У Дечанима (изузев нартекса) утисак је још мучнији. — А Света Софијаг =— Св. Петар римски има кубе за преко десет метара шире и четрдесет метара више, а кубе Пантеона је за преко тринаест метара пространије у пречнику; види се и осећа цела шупљина, али се утисак

ВОЈТА БРАНИШ: АСКЕТА не да ни поредити. Недостаје светлости, оне светлости која је у Аја Софији постала материјалном, која је запремина, исто као што су запремине, споља, тешки сводови и обле калоте оловних кубета, али једна сребрнаста, магличаста запремина, која чини само да моћна обухватна конструкција изгледа завршенија, природнија, лакша, величанственија. И кубе је падало и укриво закрпљено, и Турци су обесили ваздан неких безукусних поликанделеиона, и извешали бескрајно велике фирме пророка, и дигли, доле, стотине дрвених трибиница, чардака и мираба, — ипак огромни, завршени, тако просто скројени простор већи је и импозантнији и од Пантеона и Св. Петра и Трокадера и Ротунде, и свега што је икада, раније

или доцније, дизано у камену, гвожђу и бетону. Треба видети Цариград па осетити да, поред китњаске Византинике малих пуних маса спољашњости, постоји и једна друга моћнија — ваздуха, светлости и шупљина; и осетити да је то тек она права. Ту ће Византинику осетити човек и у Св. Ирени, ма да [0] пречник куполе износи свега 12 м.а цео јепростор закрчен копљима и оклопима некаквога Музеја, и када сиђе поред огромнога, полукружног потпорног зида Хиподрома (на чијим су улазима била некада она дивна четири различита венецијанска ждрепца), у „Кичик Аја Софију“ — Св. Сергија и Баха (цркву дигнуту још у првој трећини У! века). Најзад, човек је осећа и у Бин-бир-диреку и Јере-батан серају, цистернама Јустинијановим, огромним „подземним палатама“, извађеним испод читавих крајева вароши, данас осветљеним морем електричне светлости са стотину џиновских гранитних стубова и крстатих сводова испод којих се пролази чамцем. С тим се већ може замислити шта је била и црква Светих Апостола, са својих пет кубета, коју је срушио Мехмед Освајач (на њеноме месту диже се данас велика његова џамија „Фати“) а по остатцима великих сала у Текфур Серају — палати Блахерна — чак тамо горе у бедемима спољњега зида, да се назрети шта је могла бити и „Света Палата“ — двор византијских

императора, чији остатци леже на најлепшем обронку.

Стамбула, према Острвима и Босфору. И Св. Ирена, и Хиподром и Цистерне, све је то груписано ту у врху, а моћно кубе Аја Софије, у сред маса контрфора и тешких зидова, доминира свиме, и његово се „сребрнасто светлуцање видело чак са Олимпоса“.

Цариград је и данас још јако византијски, т.ј. одржало се много византијскога. Само су старе цркве добиле минарета, или су изгореле и напуштене. Стамбул има чувене летње пожаре: „јанген вар!“ и читави крајеви остају напуштене рушевине. На самим црквама није било шта да изгори (једино Емир Ахор, чак тамо код једи Кула, била је базилика са кровом од црвених греда; кров је изгорео и пао, а остали су само зидови и пространа гпсида олтара), али су напуштене. Тако: Фенари—Иса месџид, тахо Будрун Џами, тако Ески Имарет, тако више од половине њих.

Фенари— Иса („Иса“ је Исус), некадања „Панахрантос“, била је пуна коза које су брстиле коров; фрагменти скулптованих орнамената лежали су на све стране. Цркве су две, приљубљене једна уз другу, на спојноме зиду отворена врата, а све около упрошћено у велики затворени четвороугао заједничком галеријом крстатих сводова. Обе су цркве још оријенталне базилике са куполом, мада су из епохе (крај Х1. века) у којој основа грчкога крста већ у велико осваја. Јужна црква има четири ступца, који носе куполу; северна, чудно решење мале надгробне капеле уз Фетије—Џами: стубова који би куполу носили нема; уздужно под њу су лподметнути, сједнога на други крај цркве, два огромна изломљена лука; они на својим леђима носе квадрат основе куполе, образован од четири мала полукружна лука, и пандантиве; горе је купола округлога, доста високога тамбура, са шест прозора. Свака црква има по своје три апсиде (на северној: слтарска осмострана и завршена у средини углом). Интересантне су бочне капелице Ђаконикона и Протезиса северне цркве. Оне су врло правилнога а развијенога облика, сличне онима у јужној цркви и Будрун—Џами (у Будрун—Џами пак, истоветне са онима из Калисе—Џами). То је ква-