Pokret

покРеТ 289

„Апоксиоменос“, спрам „Дорифороса“. Посматрајући живот византијске уметности у целој његовој дужини, овај ренесанс ХЛУ. века није управо ништа друго до последња фаза његова — барок — крај, док је Ренесанс Запада тек у почетку. ·

Што нас Србе специјално интересује, то је чињеница да су овај покрет, од Византије, прихватиле младе средине — међу којима видно место има средњевековна Србија — и неоптерећене традицијом, способније за уметнички живот, наставиле га, дајући му један, доста видљив, особени карактер. Ово је разумљиво кад се сетимо да смо у доба највећега напретка државе, у доба једнога од највећих владара — Милутина. МШе! каже: „Сликари Краљева су показали може бити мање смелости у начину рада, мање снаге и висине у стилу, али дах ренесанса изгледа да их је дубље прожео“. А Рлећ детаљише: „Српска византијска школа је створила за извесне теме зналачкију композицију. Она је на један особени начин третирала и неке сцене; једном речи њена иконографија изгледа сложенија и напреднија“. Па не само тако, поредећи их са фрескама које у то доба већ има Запад, него смело стављајући их поред најбољих дела сликарскога музеја свих времена, ми по зидовима наших манастира имамо првокласних сликарских радова. Првокласних и када нису компоновани као целина, него просто наративно развијени по платну зидова, као ужаси страшнога суда у Грачаници елиминишући им сав декоративан и поучни карактер, који су они превасходно морали имати због улоге која им је у унутрашњости богомоље била намењена, и остављајући им само баш чисто сликарску вредност — док с друге стране има поља која су као композиције беспрекорна, где су фигуре и групе фигура потпуно уравнотежене у оквиру дотичнога простора. Данашња уметничка и критичка Европа требала би да по репродукцијама познаје бар оне главе џиновских фигура из апсида Грачанице, главу Јована Крститеља са пиластра Немањине цркве у Студеници, пољубац Богородице са иконостаса Нагоричана, Каленићску вечеру у Кани. Христ Пиетеу Каленићу као да је од Матијаса Гриневалда, а Тајна Вечера из Велике Црквеу Студеници, са својим новим (ма да старијим) и чудним округлим столом, је далеко мање декоративна и тиме чисто сликарски озбиљнија компезиција и од Кастањове у Сан Јакопо деи Претони, Гирландајове у Сан Марку у Фиренци, Содомине на Монте Оливету, па и од саме Чене у Санта Марија деле Грације. Разуме се, овој уметности не сме се

пребацивати — као што никоме и не пада на памет да пребацује другој великој хришћанској уметности — Готици — одсуство научно-анатомске виртоуз-

ности Грка и Ренесансе.

ја се сећам да сам у Емаусу у Прагу видео кјостро сав у фрескама ХЛМ. века (истина јако слабим), које -су радили далматински калуђери, којима је Карло ТУ. и дигао ту цркву. (На Ускрс 1372. године, када је храм био освећен, служба је читана на словенском језику). Ти исти наши калуђери у Емаусу израдили су и чувени словенски „Еуапсеџаце де Вешп5“, данас у Француској. Из истога доба је и Псалтир, данас у библиотеци у Минхену, о коме је Стржиговски писао студију у Гласнику Бечке Академије Наука („Пле Миппаштеп Фез Зетзсћеп Рзаегз та Мипсћеп“). Псалтир има 149 минијатура за које велики научник каже да су „апсобутно јединствене у својој врсти“.

Све су ово одјеци тога великога покрета Х!У: века на Истоку Европе, у коме су и Срби толику улогу играли. Њему припадају и Нагоричино, Грачаница, Бањска, љупка црквица „Краљева“ у Студеници, Душанова катедрала у Призрену, Маркова црква и Дечани — и ако толико „Западни“-романски дигнути су у истоме замаху великога покрета. У Солуну, у Тесалији, на Криту, у Арти на Јонскоме мору, у Трапезунту чак на крају Црнога, у западној Русији" у Влашкој и Молдавији, Бугарској — свуда ничу стотине цркава. Света Гора је сва начичкана

њима а Мистра под Тајгетом на Пелопонезу је читава манастирска варош.

(| |

Цариград је сачувао, поред Карие, из овога доба још само Памакаристос, — данас „Фетије-Џами.“ Две грађевине (црква и, призидана доцније, надгробна капела) спојене проваљеним зидом у један простор. Стубови који су носили кубе капеле,и који су сада сметали чистини целине простора, просто су избачени; Под ту страну кубета, с једнога на други крај цркве, подметнут је огроман изломљени лук. У кубету је, сав у злату, одржан мозаик Пантократора. (Кубета су већ дванаестострана — Барок). Целина унутарњег простора непрегледна: свуда стубови, зидови а мало чистине. Осећа се човек мало као у српским црквама. А у српским црквама тако се ретко где осећа простор. Унутрашњост је обично занемарена: испреграђивано је, изломљено, врло мало целине. То човек осети потпуно тек када види огромне светлосне запремине цариградских архитектура. Грачаница је споља један прави Ђојело: спратови се степенасто ређају, кровић више кровића, кубе више кубета, све се игра једно преко другога пењући се у китњасту ружичасту пирамиду. Ни Батистеро у Пизи није тако грациозан. Али је све жртвовано само томе ефекту спољашно-