Pokret

покрет 329

је посетио, некако нејасно наговестио, као да бих. ја могао мој превод штампати како хоћу, а да на овом, од њега за Позориште преписаном и поправљеном, три титамтању позоришних плаката, буде стављено поред мога и његово име. Вероватно да, је и Г. Пандуровић сада задовољан што сам ту понуду одбио. У свом цитираном писму од 24. 11-1992. Г. Г. Пандуровић каске: „Што ви нисте усвојили моју (т. ј. Г. Пандуровићеву) редакцију текста, ја вам не замерам, нити и т. д.. Онда је то била још његова, редакција мог текста, коју сам требао усвојити, па, би (аве било лепо и красно. Пошто то нисам учинио постао сам одједном свакојаки, а Г. Пандуровић. је

своју „редакцију текста“ шрогласио „својим соп-.

ственим преводом“. На том преводу Г. Пандуровић неће морати стављати своје име иза мог, као што ми је у својој скромности шредлатао оно вече, мени који сам се усудио да без његове помоћи птреведем „Хамшета.

Али да завршимо. Г. Шатдуровић се није за: ловољио амбицијом да буде преводилац француске драме, чији језик познаје, нема, амбиције да да на, пр. превод Моштијера и замени оне крајње рђаве прозне преводе Молијера, од којих је неке и Орпска, Кењискевна Задруга издала. Г. Пандуровић је без најосновнијег внања, енглеског језика. хтео да буде преводилац Шекетира ши то ни више ни мање, него баш преводилац „Хамлета“.

У том послу Г. Пандуровић је на један недо-

ДАО) ИЛА ПА ИДЕЈЕ

Преврал у Бугарској извршен је тако рећи за једну ноћ: још 8. јуна режим Отамболијаког изгледао је чвршћи него икад раније, а већ. сутрадан глајвни представници његови били су или побијени, или у тамници, или у емиграцији. Завереници, успевши да се учине господарима престонице и још некојих ватнијих центара у земљи, самим тим завладали бу · државом. Њихов потхват наишао је само на, опораг дичан, и то не баш озбиљан отпор, који је врло лако акрхан. Тај тако нагли успех изненадио је многе, нарочито оне који су, видећи импозантну снагу бугарског сељачког покрета, веровали да се та снага у свако доба да ставити у дејство у одређеном правцу и за одређен циљ. Међутим, данас кад је у главном познал ток догађаја, јасно је да је бугарски Земљоделски (Јавез, са силама које ву му стајале на расположењу, морао подлећи и без битке.

У пресудном моменту Стамболијски је имао ува, се полицију и сељаже, а завереници официрски кор, редовну војаку и војаку комита, са командом и војничком дисцитлином, са оружјем и спремом и свима оним убојним техничким средствима која против једне модерне војске чине илуворним сваки 01пор ненаоружане и неорганизоване гомиле ма колико многобројна она била. Дакле, победа би била. на, њиховој страни и да није било препада. Јер шта, би према митраљезима и топовима и блиндираним возовима и аутомобилима могли збуњени и 0безплављенти, по безбројним селима и засеоцима, растурени сељаци, који су за оружје имали, сем по које пушке, своје полеске алате, а за вође — партијске атитаторе%! Њихов отпор био би сломљен без много муке, све да је и био из једног центра с планом ру-

звољен начин употребио мој превод, глоупотребио поварење и моје и позоришне улраве, која мту је за аитаве месеце дала мој рукошис на расположење. Г. Пандуровић је једва где поправио, а, на, безброј места је кварио мој шревод на штету Шекспира враг ћајући се више пута на недовољну фраву, често и недозвољене поправке Костићеве. И кад сам ја том раду одбио да лам своје одобрење, он је свој пад прогласио својим 'оопственим преводом а (Ортека, Књитевна Залруга. је по опширном реферату |. Б. Појтовића, тај рад примила као нов покушај интерпретације Шекспира. Ја. немам потребе да, дајем име овом постушку, ја га износим само као пример карактертстичан у сваком погледу.

То ме је навело да ивнесем на јавност целу истиниту повест Г. Пандуровићевог превода, „ам лета“. Мени је она у чашу горчине која ми (се са тостиких страна ревносно пуни и долива додала неколико хамлетовски или управо лировски горких кали. _Јубиларни дар који ми Српска Књижевна, Задруга и српска књижевност дају за 30 година, књижевног рада, од којих већи део посвећен Шекесширу а све скупа, једној несумњиво позитивној тенденцији: европеизирању нашег књижевног рада и наших књижевних навика.

Ва, мене један равлог више да се — још дубље повучем у себе и у свог Шекспира, као налпи стари у своје манастире.

Др. Свет. Стефановић

БУГАРСКОГ ПРЕВРАТА

ковођен. Али ни тога центра није било: завереници су првим ударцем смрскали вођство „дружбаша“, и вато све што се у Бугарској догађало после 9. јуна, имало је само карактер трзавица и локалних нереда, који су могли задавати тешкоћа, новом режиму али та нису могли оборити. Бугарска, је, трема, томе, морала пасти под војну диктатуру, чим је њена. војска, добила, вољу да узме диктаторску власт, — као што би, у таквом случају, морала и овака друга држава, којој је становништво ју главном сеоско. Ретжим земљоделаца, дакле, није се могао прошле године одржа“ ти самом снагом бугарског народа: офипирско-дворску заверу он је могао сломити једино ув помоћ. интервенције са стране, — значи, гув интервенцију наше државе, пошто ни једна друга практично није долавила у обаир. И затста у једном делу наше јавности није скривана жеља, да се активно помопну бугарски вемљоделци, и тадашња влада је, с те стране, врло оштро критикована што је остављала, ствари у Бугајрбкој без нашег учешћа. А несумњиво је, да би и огромна, већина бугарског народа тада нашу интер веншију врло радо примила. О тога гледишта, интервенција, би била оправдана.

Али, пре авера, за једну успешну интервен“ цију није било времена. Догађаји су се тако брво развили, да би свака наша ефективна. помоћ земљоделима дошета прекасно: у Београду се за преврат савнало кад је он већ извршен и пошто је друибал ки режим оборен. Интервенција би се, у таквим при“ ликама, морала изродити у војну окупацију Бугарске, а на такву авантуру нико од одговорних није смео ни поминљали. Но и уз претпоставку, да балш окупација у најширем обиму не би била потребна,