Pokret

покрет

895

Како ће ми се крвник преобратити у благотворног пријатеља> Гледао сам, плуг сече ледину: пуна победа с једне, пуно трпљење с друге стране, а изнад тога племенити наум сејања. Ето таквог крвника желим, да ме својом мржњом изорана нехотице припреми за нова клијања, јер нисам увек јак растрести себе изнутра.

Има мера до које смем ићи у сложености. Иза ње конци се распреду и замрсе. Гле, од које паучине треба се чистити! Кад ми дете каже безазлену реч, за тренутак повратим се тајанственој простоти живљења.

У сневању моја је слобода. Мислим ли, ја тежим, крећем се једним правцем. Остварујем ли, дође тренутак да ми сам рад одређује даље кораке. И напослетку будем роб свог дела.

Слобода у раду разоравање је.

Кад свет видим погрешним, сигурно знаћу, погрешка ми је у мозгу.

Највише волим пут који ме најдаље одведе; најмање, који се заврши бесконачношћу.

Припадам онима који ме воле, и смем ли дићи руку на себег И нећу ли тиме теже погодити њих него себе

Ако изгубим драгоценост, десет пута драгоценији ми је бол за њом.

У мутном тренутку записах ово: заробљена сила лежи у мени негде, осећам голицање и бол од ње. Забрављена су врата. Која ли моћ да их одбравиг и светлост продре тамо 2 Ваздухом ума замећу се речи и поигравају шаролико коло, а ни крета да се пренесе доле у бол мрака, у тајанствену радионицу можда. Има ли чега доле или је само беспредметна ноћ А што ме онда тишти та празнинаг У сваком случају, и зарад каквог било мира, боље полупати огледала. Бар физичким очима нећу завиривати у себе. — Са утехом тада откријем на улици како покорно и кротко свако своју тајну запечаћену носи.

У јасном ово: Звезда се рађа и трепери у мени. Под зором буде се војске посленика. У сложном жубору, и без моје заповести, теку радосном раду. Заклапам очи: Гле, у свом виделу јасно видим и јасно знам истим хотењем. Глад проницања обузима. Излишног, безначајног нема. Камен лежећи на тлу и сенка његова откривају ми тајне космоса.

У предвечерје доживљаја, ово: Живим ли кад вечно питам заштог И зар не сведем тада што бива и јесте на нулу и останем сам у пустињи, кукавни знак питања 2 Где је оклоп од злог разоритеља2 У чулном забораву или светостиг — Владар сам будаласти: поданици ми у пуној покорности држе се чврсто да би мене одржали, а на њихово хоћу одазива се моје нећу. — Убићу половину себе.

ДОДИРИ И ПРОДОРИ

Ко је крив те су на свету тамне мрље Непробојни. Изиђем на улицу празне торбе. Сваки ме пролазник собом дарује. Увече истресем торбу: пуна је прљавих, ружних, смешних дарова; а на дну велико сажаљење. И целе ноћи мучи ме, како да се одужим жалосној поворци дародаваца.

Ослушкујем и бројим: свако бар по десет пута на дан уздахне. И свет ми заудара на болницу. Али, авај, ужасно је мало лекара у њој!

Из далека видим, светли врлина. С гомилом пођем јој на поклоњење, Кад, гле, она све своје лампе

мрак је.

Ј

изнела на прозоре, а унутра ње Сакрићу оно мало врлине што имам.

Не трпим плачевне: нешто се бола заметнуло у њима и свако јутро побожно га подгревају, док им не постане радошћу живљења; ни атлете: они су лакомислени расипачи очевине. Како да се дивим ономе ко полугу дигне ухватив је за крај, а не за средину 2

Ужасна ми је радост на рачун туђег бола; јот ужаснија тачност у вршењу зла.

Све могу поднети, осим досадна човека кад је у праву.

Гледао сам, пођу људи у пустоловину: и буде ли неуспеха, много је кривих, мало окривљених; а успеха: много заслужних, мало награђених.

Овако испитујем од какве је ко грађе: што нема на себи да ли воли или мрзи на другоме.

Тражим и да ми се, и угодно ми је самољубљу. Тражећи заповедам даваоцу. Ту је победа. А хоћу ли примити нетраженог Изнуђена захвалност скупља ми је од поклона. Ту је пораз.

Могу мрзети само у обштше. Приближим ли се предмету, додирнем ли га, свршено је. Прекор себи предзнак је жаљења, а ово клица љубави. Између мене и стварности немогућ је однос мржње.

Из далека, сложено ме одбија привидном тешкоћом познања. Али кад приђем, тешкоћа је само размрсити, и онда све се заврши простотом праве линије или намотаног конца. Просто, на против, привлачи ме: пришав, наиђем на забрављена врата, и гони ме да их пошто по то отворим, али су иза њих друга; и што дубље отварања су све привлачнија и скупља. Напослетку останем код неотворених врата тајне. |

Која ће кућа најпре пастиг — Од најслабије грађе. — Не, већ она у коју је мајстор са сваком циглом узидао по сумњу.

Или овако: Девојка се спрема на бал. У својој соби, пред својим огледалом најлепша је. Да није тако, би ли у ошште отишла на бал

Чим излијем, прва ми је брига да разлупам калупе. Ко купи бачене калупег — Они што не могу да роде: промашени песници и жене нероткиње.

Зашто се кроз моју воду провлачи мутна струја, кад течем каменитим крајем» Успловим онда уз воде родитеља и нађем, и многу личну загонетку решим. Гле, какве смо ми реке, изливамо се једна из друге и течемо још ненађеним коритима.

Где је погибија безазлених 2 — У шарама отровне змије: због њих је она тако лепа.

Која је казна за спокојство, и која награда за потрес» Видео сам утабану ледину, изненадним потресом прсла, а у пукотини појавила се златна жица, или извор бризнуо из ње.

Подударност, понос геометрије, у животу сиромаштина је. Пример: ко може сав да се каже, тај нема шта да саопшти.

Најволијем светло — тамне речи: сенка неизраженог њихово је остварење.

Мути ме и разорава: у пола поднесена жртва, недовољно појмљена истина, делимично помирење са стварношћу.

Чудно је примамљива трговина живот: На једној страни све уложив човек изгуби све, на другој тиме сто пут више добије. Али су непрегледно многи што најпре део блага задрже у ћемеру. Од њине скуче-

ности мутно је и смрадно. _ Момчило Настасијевић