Pokret

покрет

на врло вероватној могућности да огромне везе може имати у начину стварања између ових примитивних · песама и оних наших најдуховнијих, најцивилизованијих. Сетимо се стихова и фрагмената:

· Закукало девет удовица Заплакало девет сиротипа, Завриштало девет добрих коња, Залајапо девет љутих лава Закликтало девет соколова,

И ту мајка тврдог срца била...

Или оног страховитог таласног надолажења сила у „Маче војску Стари Југ Богдане.. Осам паша бише и убише; кад деветог бити започеше, тад...“ Као да се народ у младићству свом учио замашним широким метафорама, непојмљивим, смешним кад је реч о живини, и домаћинству, гигантским кад се њима излије зрели геније народни.

Ешко Мехо на ћефенку, Те он гледа низ чаршију, Не би л кога угледао. Отуд иде Еште Јово, И он води двоје коња, Дваа коња, два самара, Два самара, два улара, Два улара, два мутава. Говорио Ешко Мехо: „А ти, Јово, Еште Јово! „Хоћеш ли се у мен најмит2 „У мен најмит, оре млатит»“ „Хоћу, борме, Ешко Мехо! „Мени најман пуно ваља, „У мен има пуно дјеце: „Двадесет и петеро: „Два Пеја и Пејака, „И два Пејејеја, „И пет девојака, „И два златокоса, „ И два косоглава „Два по пољу трчу, „Два млијеко срчу. „Дваа пужу, а два гмижу,

· „Два по лугу чепркају, „Два се годе да се роде.“

Навешћемо још један и последњи пример чија тпрва строфа као да почиње опевати у иронији неку невесту из епохе Џидоваца, (џинова) о којима се око „Власине прича да, кад су данашњи људи настали, „онда „Џидовац метнул ги у џеп, затим стао викати „мајци, да се повали што је кашл: Мајко, Мајко, какво „нађо! А она: — Пушти га, на њег ће земља да · остане! А он био журац (мали):“

Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Једну тицу препелицу, Тицу господску, ЊЕ Тицу господску.

Последња строфа већ садржи у себи не одвише скучен јеловник:

Синоћ мома доведена, Мало вечера, Мало вечера: Девет погач, десет сира, (Осам волов, седам крава, Шест овнова, пет гусака, Четир патке, три голуба, Двије тице јаребице, Једну тицу препелицу, Тицу господску, Тицу господску,

Међу народне умотворине које припадају слободноме духу народном требало би уврстити многе

381

пошалице, загонетке, пословице, парадоксе случајне или намерне, као они што се налазе над овим по-

глављем, и такође врло велики број предања чија је

тема ласцивне садржине а која су том садржином;

у свом облику, необично чудно деформисана:

ГМ СНАГА РЕАЛИСТИЧКОГ ЗАПАЖАЊА

Реализам у примитивној уметности. -— 'Чулност на основи нашега реализма. — Нервна. спекулација. == Опис набијеног на коље. — „Опис полутшруле девојке. = Испод фасцинације јединке. — Даншеов Пакао. |

„Уметност је филозофија чула,“ Божа Кнежевић: Мисли.

"Реализам у народној уметности по својој основи није ништа друго, до једно критичкије гледање на свет појава, на ред природних бивања, на живот у опште. Елиминисати производе оваквог држања

код примитиваца је теже но ма које друго, и захтева

пажљиви рад, и посебну студију за сваку нијансу. Ми овом приликом не можемо томе приступити у толико пре, што свака објективност замишљена код једног примитивца претпоставља већ извесно његово општење са цивилизацијом, ако га чак и не условљава. Овако, а рпоп, усуђујемо се изразити своје мишљење да је на бази нашег како народног тако уметничког релизма, примитивног или цивилизованог чулност она, што је или мобил или средство да се реалистичко држање оствари. Не интелектуална спекулација, као што је то код англо-саксона, као што је код латина чак, већ инпулсивна, нервна спекулација, ако се тако може рећи. Такав је у новој нашој књижевности Бора Станковић, Иво Ћипико, такви неки широки описи наше велике епопеје. Ту би се свакако морала применити једна пажљива анализа.

Овде ћемо само једног примера ради навести један реалистички спис, који нас својим страховитим натурализмом подсети на натуралистичке по својим описима и апокалиптичке по својим замислима, слике Дантеове. У црноречком округу забележена је оваква

песма о смрти хајдука:

Жив га на колац турише... Стојан од колац говори: „Леле, варај до бога! „Колко је село 'големо, „Половин моја роднина, „Никој ми воде не дава.“. Тој дочу Нена :невеста

Па си отиде у пазар, Купила купу за пару, Додаде воду Стојанњу. Стојан си воду пијеше Вода низ колац течеше, Стојан од колац говори...

Наи народ је и сувише много видео оних које су набадали на колац, сувише познавао њину смрт, даје не би хтео верно описати.

Још један страховитији по верности, детаљисању, опис читасмо у једној песми коју је Г. Томић забележио у Скопској Црној Гори. Ту младић, вративши се својој кући са печалбе, сазнаје да му је девојка умрла. Он одлази на гробље, и у огромној пожудној жељи да је још једном види, ископава је из њеног гроба. Тад је на језовит начин престављено колико је већ девојка иструлила лежећи, како

"су јој се дојке ољуштиле, како се грло провалило,

уста са зуби отпала, разгубали и распали.

Можда ће нам многи приметити што смо илуструјући ово поглавље узели за примере баш болне

чело оголело, а сви се удови