Pokret

покрет | 25

УМЕТНОСТ

ВАЈАР ХИНКО ЈУН

На последњој изложби Пролетњег балола У Загребу, о којој смо недавно дали извештај у овоме листу, изложио је неколико малих, али одличних окушштура млади јгогловенски вајар Хинко Јун. Он је већ неколико пута излагао на изложбама у Загребу, скромно, али увек са видљивошту кеоскорног талента. На овој последњој изложби вилело се нарочито, да је то један велик скулптурски галешат за мад= ствари. Он уме да да у тим малим стварима толико јадрине и затворености форме, да би се оне крај свег својст малог обима, могле назвати монументалнима. Тако исто нирнбершка Мадона од (непозната мајстора величанствена је и као ситна пластика. :

Хинко Јун, када моделира, третира форму тако да читава површина његових ликова добива неки флучдни живот. Ноге тих пластика постају месо, те руке стану да селе, И читава фигура проговара као један симбол. Невероватно је сензибилан, а када „претерује“, та његова јувеличавања, имају увек и осећаја и мере. Зато у његовим стварима постоји једна, видљива сродност с француским вајаром Мајолом, који има, исти тај осећај за меру, карактеристичан за класичну грчку скулттуру. ћ -

Јун као портретиста заузима већ данас једно посебно место у нашем вајарству. Две три главе, које је начинио, спадају међу најсуптилније најлепше, што је код нас начињено ју тој области. Али ипак, главни сиже Јунових радова је акт> Он уме изврсно да компонује, те му ствари никад немају нерешених празнина. Оне са сваке стране дају интересантну силуету. 6 - То су биле импресије, које смо односили са свих изложаба, у којима је Хинко Јун излагао. Опажање, које смо увек имали: да природа додуше не чини скокова, али да их гдекада чини развој уметности. Јелан поглед на дела старог мајстора Т. Ивана Рендића, творца толиких надгробних споменика, и на дела наших младих данашњих вајара — колики скок унашред! За колико су та дела више уметност од оних, која су била више клесарска вештина и заправо неки дилетантизам, који се још ни издалека није дигао до места, где вештина шеостаје уметност. Ми нисмо зато, да се оспорава свако значење старим људима у историји лепих хтења, али Бог с њима! Они су чинили све, што су знали и могли, и дали донекле свом времену жиг својих личности. Али млалима се мора признати оно, што јесте: а то је тај силан скок унапред, по каквима ће наша уметност скочити у најскорије време на светле пратове Европе. Не ћемо казати, да је Хинко Јун међу нашим младим вајарима дошао већ до својега зенита. Он је још врло млал и радиће још врло много. Али ово, што ради сала и што ми видимо, то је заиста све у знаку једног вишег и уистини уметничког хтења. Неке његове ствари, нарочито последње, могу да поднесу и најстроли критериј, који може да се постави, а који је заправо једини прав и праведан.

Рођен г. 1891. у ПШодгорачу (Славонија), Хинко Јун је, свршивши у Загребу најпре Обртну, а онда Уметничку Школу, нашао се у оном дивном друштванцу младих људи, које је око себе био окупио ванредни критичар А. Г. Матош, вративши се у отаџбину после Париза и после другог београдског боравка. Поете, сликари, скулптори и музичари — то је био интересантан круг младића, заносних и још несломљених, од којих је сваки искрено волео уметност и дискретно шроживљавао своју беду, а које је Матош принукао к себи мартиријем својега живота и великом сугестијом својих чудесних и чудних причања. Ах, како је тај стари боем знао причати о Џаризу! После тих плодних додира Шариз је вукао све те младе људе, и то не можда какавгод Шариз пустих снобова и раскалашника, већ онај Париз правога духа, звања и талента, о којем Гете говори Екерману и којим се Виктор Иго заноси, кад почиње (да шрича о Гаврошу. Где би данашњи млади људи у Загребу давали нешто перфектно, трајно и солидно, (то је просто немотуће!), кад нису прошљи ову високу и стручну школу, са чијим се поукама и занимљивостима Ништа не да упоредити, и одживели те младе, ентувијастичке и дутовне забаве, на којима с правом завиди „матошевцима“ цела данашња омладина!

И — једног дана, Бранко Петровић и Крешимир Бенић одлазе у Џариз: један да се нађе с Андре Рувером, најгенијалнијим француским карикатуристом, а други да учи музику код Шарла Видора, члана Академије и органисте у Оветом Оилтису.

Хинко Јун одлави у Италију. У Фиренцу. Џалини у Оофичи, који су управо почели да се дижу, гледају у младом југословенском вајару својега друга, па док се из Милана

чују футуристичке фанфаре, а до Фиренце струји треченто и традиција Ов. Фрање из тихих Фиезола — како неће оставити трага у младом уметнику ова силна атмосфера, посвећена, Дантом, Микеланџелом и Леонардом“ Јун се баца на студију талијанске примитивистичке уметности (у првом реду!) и великих ренесанских мајстора. Из тог времена датирају његови свећњаци за олтар и један солидан табернакул за надбископуву шриватну капелу у Брезовици крај Загреба.

У Фиренци је млади човек годину и по дана, а после рата одлази у Аустрију, Чешку и Немачку, да учи керамику. Правио је марљиве покусе (и код нас, колико је то могуће у нашим приликама), који су сви интересантни. Бави се уопште много уметничким обртом, па ће редакција „Покрета“ донети приликом репродукције Јунових радова у том жанру.

Хинко Јун је члан групе Шролетњег Салона, с којом излаже од г. 1916., т. ј. откако Салон постоји. Излагао је у Фиренци и Паризу (на југословенској изложби 1919... С њим и његовим вршњацима Бр. Петровићем, Ј. Туркаљем и Пјером (Крижанићем) и још легијом нових који се помаљају на хоризонту (Шумановић, Милуновић и др.) доживеће југословенска уметност остварење најлепших нада, које једна млада уметност може да стави у своје најбоље снаге.

М.

КЊИЖЕВНОСТ

ТРЕЋА ПОЈАВА „ПУТЕВА“

Троброј „Путева“ за лето 1924. Уредници Милош Црњански и Марко Ристић.

Кад су се појавил: први пут, јануара 1924. „Путеви“ су били најинтересантнији и најсимпатичнији. Интересантни зато што су т. зв. млади, (у то доба, због „Критикиног“ двоброја „Алфа“, названи „Алфистима“) осећали потребу да шмају своју ревију јер су им без мало свуда била врата ватворена, (у децембру 1921. „Мисао“ је још доносила шесме Ж. Милићевића, а Ранко Младеновић је дошао за уредника тек 1922) и изгледало је да ће „Путеви“ постати та ревија. СОпмнатични јер су их покренула три млада човека са свом ненскусношћу, вером и одушевљењем за (које су способни младићи од двадесет година. Чак и техничка страна тих првих „Шутева“ (естетика којој се, на врло симпатичан начин, уосталом, шодсмехнуо Г. В. Јовановић) била је нешто лепо: штрокш редови на великим листовима, велике белине, крупни наслови, — из свега тога осећало се као неко тражење простора, слободног ваздуха и ведрине; још данас ми чини задовољство да прелистам та два броја са репродукцијама слика Бијелића и Шумановића („Са које се стране ово гледа“ п „ко је још: видео овакве жене“ говорили су уредницима читаоци из Београда за које је, у то доба још, доношење ових слика било крајња смелост), са Црњансковим „Стражиловом“, првом прозом Марка Ристића, песмом и критичком шровом Милана Дединца, „Опомеником“ Растка Петровића и т. д. Ти први „Путеви“, тада заиста нешто ново и различито од свега што се после рата појавило код нас, нашли су били и купаца и пријатеља: престали бу због неискусности покретача који нису шојма имали шта су то издавачки, штампарски и књижареки послови.

Други „Путеви“ (Нова Серија, октобар и новембар 1923.) били су најодређенији као смер. Ужи круг сарадника: место окула људи које онџ други, („стари и „признати“) својим непризнавањем гоне у заједницу, скуп људи који су се сами одабрали јер су нашли чвршће унутрашње међусобне споне. Преводи: истицање везе са духовима ван наших, београдских илшт југословенских књижевних кругова, јаче од везе са онима који су били пи нису више сарадници „Путева“. Жид, Андре Бретон, Жорж Рибмон-Десењ замењују «на страницама нових „Путева“ Јосипа Кулунџића, Бошка Токина, Живојина Вукадиновића. Ти други „Путеви“, издати у доба извесног књижевног мртвила и неинтересовања публике (тек сад, последњих месеца, активност, а с њом и интересовање публике, бива већа) престали су после другог броја.

Трећи „Путеви“ (називам их трећим и ако су, формално, наставак Нове Серије) без сумње су најимпозантнији. Најимпозантнији (по обиму (96 страна формата „О. К. Гласника“), најимпозантнији по броју и по именима сарадника. Обећање да ће „Путеви“, новчано обезбеђени, од септембра редовно излазити не мора сасвим да вас увери у „солидност предузећа" али вас зато имена наших већ шризнатих и класираних величина које су постале сарадници „Путева“ без бојазни да ће се тиме компромитовати довољно уверавају да су „Путеви“ постали нешто више (или мање, зависи са које стране ствар посматрате) од борбеног органа најмлађих.

Шта су ју ствари постали „Путеви“, Према писању самих уредника, израв послератног код нас. Послератног које неће да буде наставак предратног, а иначе „љубичасто и за-