Pokret

26 ПОКРЕТ

вршено ју предратном нас не буни, оетичност Дучићева, стих Ракићев, проза Баре Станковића, фини рад и резултат Богдана Шоповића, не спадају под ироничне намере наших анализа“. А шо чему се познаје то послератног „Има нечега духовног, небаналног, што је предуслов наших прилога и по форми и по садржају... Има нечег чистог и финог, интернационално послератног, модерног, што је и наша намера“. То је у ствари, на крају крајева, под именог предратног и послератног, подела на рђаво и добро и одабирање доброг, што се налази у програму сваке књижевне ревије. Један од уредника, уосталом, трецивира: „Једна шубликадија као „Путеви“, мора да прими као дужност: објављивање једне доста равнобојне скале прилога, а као идеал: интересовање за све иоле жарактеристичне изразе модерног духа, ма колико они имали непомирљивих разликовања између себе“. То су, дакле, шрограм и намере „Шутева“. А шта је то духовно и небанално што (се захтева од једног дела па да буде вредно назива: послератно, и шта су карактеристични изрази модерног духа, а шта не то ћемо видети шо прилозима" и по именима људи које уредници буду примали у „Путеве“.

Ив глоса из којих су узети ови наводи излази, као крајње, ипак ово: „Џутеви нису котерија, они се неће уређивати по формулама, они имају своје уреднике и ови ће примати оно што им конвентира" „Да ди је, да би на крају читалац дошао до овог закључка, било потребно узети систем дневних листова, који на почетку излажења објављују протраме који су увек исто то мало друкчије н не обавезују ни на шта, то је за сад споредно; главно је да је тај (начин уређивања једна од гаранција (уз шретпоставку, разуме се, да се уредници слажу) да ће лист излазити без трзавица. Кад листом управља књижевна груда људи са подједнаким утицајем, пре сваког броја или на годишњим скушштинама редовно се ломе копља око тога како ће се лист уређивати, а на концу конца он је ипак рђаво уређен; кад постоји уредник који зна кога хоће а кога неће, све зависи од његове личне вредности. Што се тиче „Путева“", поверење се може имати. Уредници су Милош Црњански, један од послератних младих песника који је најбрже и најсигурније заузео видно место у нашој литератури (бити добар песник још не значи бити добар уредник часописа, али и то (је нешто) и Марко Ристић, један од најистакнутијих међу најмлађима. А број који имамо пред собом (са прилозима у њему, на жалост, не могу се посебице позабавити) даје нам најлепше наде за, јесен.

МИЛОЈЕ МИЛОЈЕВИЋ: ОМЕТАНА

Живот ч дела. Издање С. В. Цвичјановића, Београд 1924. Штамта „Пољитика“ у Прагу. Цена 30 Дип.

Једна ретко лепа и ретко пријатна књига. Шријатна, од првог момента кад је узмете у руку: у укусним жућкастим кортшцама књига чија вам хартија већ, док режете листове, шушти под прстима тако да вам само то шуштање, ако волите лепа издања, причињава задовољство; ако нагињете омблиоманији, уживаћете и у њеном мирису, који у ствари није мирис само хартије већ , штампарске боје, али је ипак леп кад га, нова књига има; на странама лепа крупна слова а између страна текста репродукције на „крем“ глаткој хартији. Можда вас све то не би толико одушевило на каквом страном издању, али на нашем (иагледа вам (необично лепо, видите, истина, да је све то израђено у једној чешкој штамларији, али вам је мило бар то што су наши издавачи почели да дају књите и у луксузној опреми.

'То је књига споља, Дело: једна оолидна монографаја писана са љубављу и са знањем. [. Милоје Милојевић бави се већ дуже времена студирањем чешке музике уопште н СОметанине посесице и ова монографија је један (израз пиетета према великом словенском мудвичару шриликом стотодишњице његовог рођења. Књита садржи цео живот Ометанин од дана, кад се родио, у згради пиваре графа Валдштајна, и кад је његов отац од радости заиграо у друштву пиваре, до трагичног 12. маја 1884. кад је умро, у прашкој лудници, у соби број 172. Ивложен нам је његов развој: први додир са мувиком, шрво концертирање кад му је било шест година, прве комптовиције, мувичке студије, утицај Јиста на његов дух, боравак и рад у Шведској, најзад буђење Чеха у њему, повратак у отаџбину и рад, до смрти, на националној музичкој пкултури. Други део књиге говори семо о Ометани као комшовитору и о његовим делима, тај део је илустрован музичким шримерима и допуњен песничким објашњењима В. Веленог Ометаниних симфониских шовма. Описак главних дела (Ометане и главних дела о Ометани завршава ову лепу монографију. | Т.

МУЗИКА

РЕЗИМЕ ОПЕРСКЕ И КОНЦЕРТНЕ СЕЗОНЕ А

Пре почетка сваке сезоне Управа, Опере изради један програм шо коме би требало да се ради у тој сезони. Тако је ошло и на почетку ове минуле сезоне. Опере Рихарда Вагнера („Холанђанин Луталица“ и „Лоенгрин“), Модеста Мусоргског („Борис Годунов“), Жила Маснеа, („Манон“), Делиба („Лакме и „Копелија"), Чајковског („Дама Пик") и т. д. биле су стављене као циљ који би Опера требала да постигне у тој сезони. Међутим изведене су само: „Холанђанин Лутаљица/, „Лакме“ и „Копелија“, „Манон“, „Јеврејка“, Биничкова опера „Ма Уранку“, Дама Пик", „Вилин Вео“, „Фра Диаволо" и „Виларови дратони“. Ианећемо укратко наше мишљење о вредности дела и о њиховом извођењу код нас.

Шре свега, као највећи и најважнији догађај у нашој Опери мора се поменути Вагнеров „Холанђанин Луталица“. Није то само упознавање са једном добром опером већ и упознавање са једном генијалном личношћу која је својом снагом и дубином душе и разума створила револуцију у дотадањем развитку опере и успела да освоји све они који располажу извесном музичком културом. Истина дело са којим смо се ми упознали не представља још оно крајње и завршено вагне-

ровеко, није „Тристан“ ни „Мајстерзингери“, али се осећа рука моћна и таленат велики; са две речи осећа се: Рихард Вагнер. Извођење те опере захтевало је много рада. Г. Иван

Брезовшек „који је диритовао ту оперу код нас, изнео је то дело убедљиво и педантно. Певачи нису били увек ослобођени шаблона оперског, али се може ипак констатовати да су ко мање ко више — успели.

Чајковски поред „Оњегина“ ове године је заступљен и са својом „Дамом Пик“. Дело не представља неки нарочити догађај. На тремијери је водио оперу Г. От. Христић а. певала Т-ђе Роговска, Ваљани, Шинтеровић, Драусађ и Г.Т. Јурењев, Ертл, Зиновјев, Стефановић, Милутиновић и Израпљевић. ПО

„Суванина Тајна“ од Волф-Ферарија је лака и симпатична конверзациона опера са два лица и са једним мотивом који се једнако шровлачи кров много запослени оркестар. Г-ђа Пољакова и Г. Рртл су били једини интерпретатори. Диритент Г. Брезовшек.

„Јеврејка“ — опет диригент Г. Брезовшек — давана је више ив личних и патриотских амбиција шрвог тенора наше опере Г. Зиновјева. Сама, опера празна и досадна. Исто тако тотално депласиране су биле две опере које води Г. Јовав Србуљ, нашме: Мајарови „Виларови дратани“ и Оберов „Фра Диаволо“. Вреди истаћи сјајну распеваност ЈГ. Ријавеца у партији Фра Диавола. Г. Орбуљ нам показује сигурно вођење оркестра. и певача.

„Лакме“ од Леа Делиба је дело занимљиво својом егзотичном бојом, лаком чисто француском оркестрацијом, али Опера не би изгубила ништа да га није изводила. „Копелија“, међутим, има једно оправдање. Давана је због балета Народног Позоришта. Ритмички је интересантна и кореографски привлачна.

Маснеова „Манон“, сушти тип комичне опере, односно једног чисто француског мувичко-драмског типа опере, сентиментална и по либрету и по музици, лепо је опремљена, и увежбана те ће се одржати дуго на репертоару. За идућу сезону у програму је његова „Тапс“.

На тај начин ми смо прегледали репертоар минуле сезоне. Остаје још да птроговоримо неколико речи о идућој сезони. У Опери је израђен шрограм по коме треба извести ова дела: Вагнер; „Ловнгрин“, Доницети: „Дон Шасквале“, Масне: „Тале". Мусоргски: „Борис Годунов“, Христић: „Оутон и др.

У идућој сезони остају сви досадањи певачи (на жа= лостћ) Г. Ријавец, који је требао да иде, изгледа да ће остати код нас. Његов одлазак значио би огроман пубитак и ми бисмо остали са три тенора од којих је један немодућ и вокално и драмеки и по својој спољашњости. Најмлађи међу њима највише може уда се трпи. Диригенти остају стари: Брезовштек, Христић, Србуљ, Ризнић и долаве два нова: Г.Г. Матачић (из ЈБубљане) и Полић (из Загреба). Шојачати хор и оркестар било би неопходно потребно,

Џ.

Много интересантнији, управо до данас најинтересантнији музички догађаји у Београду били су у концертној дворани. Две концертне дирекције („Хармонија“ и „Освит) у својим проспектима (та почетку шрошле сезоне обећавале су још више, али је дирекција „Освит“ напустила посао после другог Сауеровог концерта, док је „Хармонија“ продужила