Pokret

покрет | 97

врло обазриво (по један концерт недељно и то суботом). Поред тих дирекција и друштва „Цвијета Зузорић“ и „Друштво Шријатеља Француске“ доводиле су поједине чувене уметнике или уметничке организације. Општи поглед на прошлу сезону показује да Београд напредује невероватном брзином. Долазак чувених уметника: пианиста, виолиниста и певача, као и чувених певачких организација учиниће много за култуђу грађана престонице. Да још опера иде у томе правцу ми би се мотли надати врло брзо резултатима који се постижу на страни. Идућа сезона има да донесе још веће догађаје. Сасвим је појмљиво да то лежи у рукама Г. Ормидиа, директора „Хармоније“. Али нека Г. Армиди зна да београдска публика уме да одвоји уметнике од вашарске рекламе, друвим речима да неће уметнике „од имена“ већ праве и добре инпретаторе. Довођење само добрих интерпрета дићи ће углед дирекције. Међутим обратно осуђиваће се.

Као што смо рекли, још: на почетку дирекција „Освит“ је напустила посао. Али њој имамо да захвалимо за два одлична концерта, Г. Сауера.

Дирекција „Хармонија“ је довела највише уметника. Од шианиста најчасније место вајузима Г. Евжен Д'Албер. За једно вече, почевши од Баха ша преко Бетовена и Шумана, до Равела и Дебиси-а, дао је један мали историјски преглед клавирске литературе. После њега долази Пол де Кон, Рубинштајнов ученик, који је оставио Та ВЕ НЕ се са Моцартом. |. Вајнгартен, стари познаник Београда, имао је два концерта. Г. Вајнгартен је у својим концертима извео до данас у Београду ове циклусе: Мусоргски: (Са једне изложбе; Шопен: Етиде; Шуман: Карневал и Симфонијске етиде. Овира и модерне Французе Четврти је Г. Исерлис. Представљен је као интерпретатор Шопена. Дао реситал Шопенове музике.

Од виолиниста Г. Анри Марто приређује два концерта. На трвом је свирао Бахову соло сонату, Моцартов Де-дур концерт и друге ситније ствари. На другом је концерту са, оркестром раљеве Гарде извео Бетовенов Де-дур концерт и Менделсонов е-мол концерт. Г. Анри Марто је највећи виолиниста кога смо ми чули овде. Други је од виолиниста, Г. Ваша Шпихода. Шшихода је развио технику десне руке до највећих вратоломија. Ако споменемо и Г-цу Ерику Морини ш Г. Фајермана свршили смо и са виолинистима.

Међу певачима се истичу Г-ђа Селма Курц, Берта Киурина, Мелуис, Валборт Сведстрем (најинтересантнији).

Камерну музику је заступао Шевчиков «квартет. ОСвирали су Бетовена, Шуберта, Ометану, Дворжака, Бородина и Дебиси-а.

Сјајни „Хор Шрашких Учитеља“ извео је много лепих хорова чешких композитора на савршен начин.

Остале дирекције су довеле: Алфреда Корто-а, тениалнот француског пианисту; Жана Курбена, де Флањи-а; Јура Ткалчића и Личара; затим „Лисинског“ који је певао талијанске Мадритале. Олатин—Зорко приредили вече старих соната. Привремени

КОМЕНТАРИ

ЛЕТЊИ РЕПЕРТОАР

Моје срце, још морнар...

Растко Шетровић: Зимски репертоар. Сећам се једног Метерлинковог наслова: је Ттартив Опошагеп Мислим да сам далеко од метерлинковских схватања, ами тај ми 'наслов остаје близак, ставио сам га овде ради оправдања, ових сувише новинароких бележака. (Треба ли их уопште оправдавати) Зашто да су извесне само вредности (уметничке, научне, штд.) привилегисане: да у њима смемо само да налазимо (највиши, најчистији израз живота, када га можемо осетити ју најслижим стварима, не судимо ли истом субјективном мером наше емоције, о књижевним делима, као и о једном личном писму, 0 једном расположењу овакодневног животад — Ове ово да бих могао рећи, (не сматрајући то као (новинарску козерију, како се овај јули месец прелива преко Београда који се празни, освежава у својим рекама, живи, својом благом [уличном биографијом, ван свих политичких ситуадија, и мандата, и афера, и новости.

Тврдећи то не мислим да се одвајам од стварности; на против, не бих хтео ни тренутка да напустим текући живот, ради неких симболистичких губљења у сањаријама; ни тренутка не делим ствари на „поетске“, (замишљене, бестелесне, прерафаелитске), и на „прозаичне“, (реалне, догађајуће се). Оматрам да стварност, и њена реалистичка представа, могу носити у срцу максимум поезије, и видим увек у њима самим једну велику, неоспорну духовност. „|.е5 Теттез 5оп! де Ја тегарћузјаце...“ казао је једном Реми де Гурмон. Изгледа ми

да ћу увек волети фигуру тог старог мудраца, о коме је цртач Андре Рувер, тај горки метафизичар жене у љубави, тако видовито и осећајно писао, евоцирајући у својој књизи 501оепат5 аде топ Соттексеваљубљаност Турмонову у чудну Американу Натали Клифорд Барнеј, загвубљеност која се пред Гурмонову смрт (1915) расцветала чаробним ватрометом његове осећајности и духа, правом обновом једне већ уморне мудрости, Варнице и одблеси тога ватромета, греју и блистају, љубавно, дубоко, у најлешшој можда Гурмоновој књизи, рештеза

"Атагопе, за коју имамо да захвалимо љубави, још једном више љубави.

И чини ми се, тако лако, тако непосредно доводити у везу почетне рефлексије ових коментара, — које су ме довеле до Дурмона и којима се опет враћам шреко њега, —- са овим његовим речима, писаним 1908. и пророчким као тако многе друге Гурмонове: „Могло би се можда створити једно ново осећање, осећање љубави за живот због самог живота, не рачунајући велике радости које он не даје свима, и које ако добро размислимо, он можда, не даје никоме.“

И још: „Ох! дете моје, све је истина. Веруј, а веруј и када ти судем рекао противно од овог, јер није потребно увек исто веровати. ут (не води кроз увек исте шејзаже. Будимо узастопце обманути пејзажима који се намећу нашим очима: то је начин да нам не буде досадно.“

Тако нам можда доноси ново схватање живота, ново осећање живота дуг ХХ века, више но икад ослобођен од свега, па ипак можда више но икад прионуо, приљубљен уз живот, противречан као сам живот, очајан и немаран, страстан и насмејан као он, налазећи у сваком делићу сав живот, у сваком звуку сву трагедију, сву величину, сву мувику њетову, окрећући се тако, са пријатељским осмехом, и Лајбницу. У свакој искри крије се, као у језгру, целокупна игра живота. Шахисте, н. пр. су читав свет, образују засебне хиерархије, имају своју повест, своје часописе, своју модерну, хипермодерну школу, и т. д. То је један клан, као што се људи по својим слабостима зближе, саосећају: и преко просторних и временских растојања образују кланове филателиста, футбалера, пушача. Сам по себи, унутрашњи развој једног спортског клуба јн, пр. не може бити од мање важности но историја човечаноства, Тоштез спозег браез а' ашеитз.. (један наслов Луја Аратона). Да, по својој унутрашњој вредности, ова је међутим ашстрактна, јер све живи само у односу трема нама, А иту,и тако, ствари опет губе своју подељу, унапред одређену, на драгоцене и безвредне.

Дубином једном, срцем, дати новину и чар најпримитивнијим стварима, осећати природу, сан, у свакодневном наћи финоћу живота, у шуми, на улици, у додиру руке, у реци, у чаши воде, у песми, — а не у дратом камену, у рафинеријама, Хунсмансовог Дезесента (Пез Еззејпјез), Уајлдизмима. Остала ми је у глави једна строфа савременог француског песника, Макса Жажоба:

Ргераге2-уоиз раг ја рпеге а сћепг цпе ћегђе, ип ојзеац, а бгопуег дапз Ја рптеџеге ја ђеаш6 дез рш5 уз етаицх,

Има та неоспорна сласт, тишина и музика, пролећњег предвечерја, чистог ваздуха и заносног немара утапања; шролави врућина, вечност је онпвичена девојачким присуством, покошеном травом, свежим гранама и бојом неба које бледи, у бескрај. Има! Дисати... А у коју писању шесму никада ниси посумњао; Снег је међутим увек чист, можеш се смрзавати, умирати, али је бео, али је он светао и светао: то је можда обмана, али твоја смрт је шира још обмана! Ако си незадовољен, бар знаш да се земља, окреће 'у бесконачности, и да ће увек бити још дана, и још ноћи, им још. Те две речи, које су овде утеха (симбол непрекидности, животности живста), су као одјек твојој незајажљивој, преситој глади, чији је глас, вапијући над свим пустињама сав раздробљен у речима, и опет у тим двема речима ш још, које су овде жеља, не обећање. Али музика Како. ми та говори грудима, срцу. Али музика)! у

Шосле ових несравмерних глоса, што су требале да буду само увод, једва је могуће споменути њихов претекст, које је требао да буде права тема ових коментара данас, т. ј. неколико момената београдског јулоког репертоара. Требао је ту на шрвом месту да буде Циркус Олимпија. Мали је то, путујући циркус, обичан, скоро паланачки, али већ само зато што је циркус, носи у себи ону велику, носталтичну поезију циркуса, коју су крајем ХТХ века осетили француски сликари, песници. На сасвим други начин су данашњи уметници приши диркусу, обраћајући пажњу на естетичке могућности његове, сматрајући га као школу „економије средстава“, умет-