Pokret

ПОКРЕТ 45

ОСТАЦИ СРПСКО-ВИЗАНТИСКЕ УМЕТНОСТИ У ПРИЛЕПУ

У средњем веку Прилеп је играо веома важну улогу, као раскрсница путева и као јако утврђено место. И сада се охоло дижу у небо рушевине зидина и кула непреступачне тврђаве. Некада је та тврђава стајала много векова на стражи и поносито штитила плодну Пелагонску равницу. У подножју каменитог брда, на чијем се врху протежу пуне величанствености рушевине тврђаве, налази се малено село Марков-Град, средњевековни Прилеп са многим руинама цркава и остатака из средњега века, који носе на себи јасне трагове узвишене византиске уметности. Овде у староме Прилепу Мрњавчевића сачувани су споменици последњег периода препорођаја византиске уметности ХМ века. 1204 године пао је Цариград, али је у исто доба отпочела жива делатност у Македонији и Србији. Истина, сама по себи уметност је постала сиромашнија у материјалима који су употребљавани. Нема мозаика и мермера, а њихова места заузимају скромна фреска, обичан иконопис и вез. Али се у накнаду зато обогатио сам дух живописа. Родила се „уметност жива и искрена, испуњена кретањем, изразитношћу, живописношћу“ (Дил). Прекорачивши ХГи ХИП век са њиховом суровом величанственошћу, уметност се сада труди да унесе свуда посматрање живота и природе. Уметници и сада имају инзванредан осећај декоративности, али поред тога уносе и искључиви осећај и знање колорита. „Нико не уме боље од њих (византиских живописаца ХТУ в.) извлачити лепе ефекте из спајања црвених и зелених тонова, натерати да звуче интенсивне плаве тонове, најфинијим начином варирати гаме црвених и браун тонова“ (Дил). Као једна од особина овога уметничкога стила јавља се то, да се уметник труди „да стави главне фигуре у њихов природни положај на своја места, између других људи, као у самоме животу“ (Миле). Услед тога, хладна свечаност композиције губи се, а на њено се место јавља живописна интимностпризора жанра. У композицијама људи, оживљени енергичним гестовима, групишу се у гомиле које се крећу, лица добијају индивидуалан израз и одушевљење. Осим тога у исто време посвећује се велика пажња и сижеу. Појављују се у живопису многи потпуно нови мотиви. Као најбољи примерак ове високе византиске уметности јављају се мозаици цариградскога храма Спаситеља (Карис-Џами) од 1310 — 1320 год. Ови су мозаици „највиша достигнућа византиске уметности“ (Муратов). Ове се речи могу применити не само на цариградске мозаике, већ и на фреске македонских и српских цркава и манастире ХМ века, који су такође проникнути тим истим духом као и цариградски мозаици. Такве најбогатије и најславније споменике старога доба има и овај стари Прилеп. У престоном граду Краљевића Марка некада је био развијен религиозни живот, пун мистике и духовности. Не каже узалуд предање да је у Марковом Прилепу било „седумдест и седум цркви“. Али и ако оставимо на страну ово предање, у тако маломе Прилепу било је ипак много цркава. У хрисовуљи цара Душана спомиње се неколико цркава, од којих већина сада не постоји. Тако се спомињу цркве: св. Тодора (Тирона и Стратилата), св. Димитрија, св. Јована Продрома, се. Николе, св. Петке и св.

Ђорђа и др. Од цркава средњег века сачувале су се следеће: манастир св. Арханђела, који као да је залепљен уз стене каменитог брда, на коме се уздижу куле тврђаве, и цркве: св. Димитрија, св. Николе, св. Петра, Пречисте и у рушевинама црква св. Атанасија Александриског, који се спомиње у ХУП веку. На путу за Марков-Град из данашњег Прилепа налази се рђаво сачувана црква св. Петра. Према мишљењу Др. В. Петковића, ова је црква саграђена касније од других цркава. Нехотице се јавља питање, зашто баш ту цркву називају црквом св. Петра, када је у тимпанону улазних врата насликан св. Арханђео, чије су боје потпуно унаштене временом, а јасно се виде само контуре беле силуетег Архитектура је веома проста. Од старина сачувани су само северни зид и део западног, такође и апсида, а остали зидови су рестаурисани у позније доба. Структура зидања је веома занимљива. Испод самога крова иде појас ромбова од црвених печених цигаља, утиснутих у сивобелу масу везивног материјала (цемента). Под тим појасом иде приближно исте ширине појас вертикално постављених цигаља. На углу који граде северни и западни зид, доле је узидан мермерни камен са неколико малих људских фигура. Очигледно тај камен није ништа друго него надгробна стела. Ту су око цркве разбацани остаци мермерних колона и капитела веома простога цртежа, и једна стара невелика надгробна плоча. Живопис у 4 фиса са грчким натписима сачуван је само на нерестаурисаним зидовима и то веома рђаво. На пример, свеци иза престола су тако рђаво сачувани да их је веома тешко распознати. Таква је иста жалосна судбина снашла и малену цркву Пречисте, коју су саградили Павле и Радослав, синови Тодорови, 1416 године, како каже натпис изнад западних улазних врата. Сама црква је мања него она св. Петра, али јој се по архитектури приближује. Кров је полуваљкаст. Зидана је од простога неодељаног гранита без икаквих украса. Живопис није сачуван.

Из прве половине ХМ века сачуване су две цркве: св. Димитрија и св. Атанасија. Архитектура цркве св. Димнтрија веома је искварена рестаурисањима и различитим ни мало лепим дозиђивањима. Ова је црква састављена управо од три цркве са заједничким нартексом и занимљивим великим дванаестостраним кубетом. Са источне стране, као ду-

гачки танки ступови, иступају три апсиде. Већим делом је црква саграђена од танке печене цигље, Издалека ова црква са позадином неба, када сунце залази за далеке планине, пружа величанствен призор. Само да није оних ружних дозиђивања! Живопис није сачуван. Сви су зидови изнова малтерисани и црква изнутра не прави леп утисак и мирише на влагу. Жалостан је удес постигао и цркву св. Атанасија чије се зидине поносито дижу недалеко од цркве св. Димитрија. Али и рушевине ове цркве јасно говоре о њеној бившој величанстености и лепоти. Црква нема крова, стоје само зидови, зидани од великих глачаних каменова, наизменце са црвеним печеним цигљама. По свој вероватности ова је црква била једна од најлепших у староме Прилепу. Некада су њено кубе подупирала четири мермерна дебела