Pokret

покрет 49

„Али (Др. Стефановић) не каже, да је на акту од 17. априла 1921. који он помиње, и његов потпис, којим ми он признаје не само половину првобитног хонорара, него и половину будуће тантијеме, ако се Хамлет изводи. Јели онда јасно колико су моје исправке биле важне и колико је његов превод био рђав, и колико је његово пренемагење и ишчуђавање у последњем чланку јадно и комичног“

Прочитао сам то место неколико лута. Шта> Ја потписао тако што, изјавио, признао му право не само на половину хонорара но и будуће тантијеме» И разуме се, признао тиме сву важност и вредност његових исправакаг Готово да нисам могао веровати самом себи. Да нисам учинио, тако што у сну, у заносу, хипнози» Да није ко фалсификовао моју изјаву и мој потписг Отишао сам у позориште, потражио акт, и видео, наравно, да на њему нема нити мог потписа нити какве моје изјаве. Тражио сам и добио од управе позоришта, злу не требало, и звавично уверење, по коме „на акту управе од 17. априла 1921. не постоји потпис Г. Др. Св. Стефановића, но само Г. Симе Пандуровић, књиж. (Бр. 1198 од 1. УШ. 1924.) Значи, да је онакву изјаву могао дати управи позоришта у моје име

ИЗБОРИ СУ НЕИЗБЕЖНИ

У року од шеснаест месеца, то јесг од постанка свога до данас, ова садашња Скупштина дала је три Владе: хомогену радикалну, коалвциону радикално - демократску и коалициону демократско-клерикално-муслиманску, — и три већине за три дивергентне политике, од којих, разуме се, ни једна није могла нити може бити дуга века: самим тим ово Народно Представништво доказује да није способно за живот. Та његова неспособност била је очевидна још пролетос, и најаче су странке (радикална и Радићева) већ тада, сасвим логично, тражиле нормалан израз из те неодржљиве ситуације: апел на народ. Избори не би били ништа необично. Истина, имали смо их пре једва годину и по, али у временима кад су судбоносна питања пред решењем учестано консултовање бирачког тела је сасвим нормална појава свуда, паи у земљама са најачим парламентарним традицијама. Пре рата, Енглеска је имала у години дата два избора, кад је искрснуло питање о прерогативама Куће Лордова. Исто тако и после рата: и ако је имао довољно јаку већину, којој је народ поверио вођење државне политике тек неколико месеца раније, Балдвин је сматрао за своју моралну обавезу, да поново тражи пристајање бирача, чим се решио да тој политици да један смер о коме се, у избо-

рима, није јасно манифестовало мишљење бирача.

Код нас, ситуација у Скупштини није нимало слична ситуацији ка«ва је била у енглеском Парламенту прошле године, и начин којим се мисли изићи из те ситуације такође није — енглески. Комбинирало се, преметало, обртало, док се најзад ствари нису окренуле тако, да је главни проблем наше државне политике постало питање: како да

али без мог овлашћења само и једино Г. Пандуровић. Ако то није превара, онда је нешто горе и теже од преваре.

(Само човек савршено морално слеп, лишен самог моралног осећања или цинично уображен, да сме најординарније лажи протурати као истине, у стању је, да под својим потписом у својој одбрани наводи овакву једну лаж, која се најбржим путем обелодањује и њега самог сасвим коначно компромитује. Г. Пандуровић је врло несрећно по себе покушао, да у Лабишу нађе неку паралелу мени. Ја ћу оставити нека он сам потражи сличности између себе и Шекспировог Калибана, једне од најграндиознијих Шекспирових концепција, у осталом, који ми никако не иде из главе, од како сам ово принуђен, да се бакћем са Г. Пандуровићем. Вап, Вап Саса ап, тема је Калибанове песме, јер Калибан је и „песник“. А то дословно верно преведено са енглеског на српски значи: Г. Сима Пандуровић! Уез, О уез, О уез! Мислим, да ове последње енглеске речи може и Г. Пандуровић разумети и превести на српски.

се продужи живот садашњој Скупштини» Дакле, проблем какав ваљада није никад имао да решава ни један Парламенат. Али наш га је решавао и решио: успело је саставити неку нумеричну већину,

која је додуше врло хетерогена, толико хетерогена да је неспособна скоро за сваку реалну политику,

Др. бвет. Стефановић

— но то је споредно: јер, као што је речено, примарна је ствар одржати Народно Представништво у садашњем његовом саставу, а тој потреби има да се прилагоди државна политика. Ова перверзија постала је неизбежна, кад се стало на гледиште, да је највеће зло: саслушати мишљење народа, и кад је шо гледишше постало и гледиште већине Народног Представништва. У историји Парламентаризма, урачунавши и балкански, свакако један куриозан случај!

Али историја нас много не занима: што је било — било; шта ће бити — то је пресудно. Дакле, шта може да буде» Може да буде ово: ако се буде показала способна да прими вођство Радићево, скупштинска већина ће моћи продужити живот Скупштини — док то Г. Радић буде хтео и желео. Кад он буде нашао, да мандате народних отаца и законодаваца треба поднети на ревизију бирачима, мораће се тако учинити. ЉМораљће се, јер другог излаза неће бити, — сем ако се не мисли да је ова Скупштина, и после свих комбинација које је до сада дала, у стању да да још неке бизарније и вратоломније... А да се Г. Радић неће старати да Парламенту — који он толико цени! — одложи смртну пресуду, то је прилично вероватно, и доћи ће, можда, неочекивано само онима који ни појма немају о његовој политици и његовим политичким цељевима, иако стално траже споразум и споразу: мевају се с њим. Још пре него што се састала Скупштина, у чијој већини главнину сачиња-