Pokret

ТОМИСЛАВ КРИЗМАН:

министративни положај монаха, а нарочито њихова културна висина и стање, од највеће су важности дакле, и сад, и дуго у будуће. Како с тим стојимо

Што прво пада у очи, то је необично мален број монаха. Њих је некад било на десетине у једном манастиру. Данас, не може их се наћи више одпо двоцице, тројице. Чест је случај да их има и по само један. У Милешеву, и тај један је стракац, Рус. Ја нећу да испитујем разлоге тој појави, али је сигурно да она утиче на прилике у манастиру, па и на његово чување и оправке. Човек који мора да врши свештеничке дужности и у цркви и околини, да води уз то економију и администрацију, не може одговарати свима тим захтевима као што треба, чак ни онда кад би био необично образован и вредан. ј

Положај и дужности монаха нису свуд ни јасно ни срећно регулисани. Док у границама предкумановске Србије манастири обично имају велика имања и приходе, те и монах, према томе, живи добро и задовољно, па и може и хоће да се брине о стању цркве, дотле у бившем Санџаку и на неким местима Црне Горе није тај случај. Манастирска земља је предана сељацима, и монах има управо толико колико му треба за живот, а за цркву и не може и неће ништа да троши. Пример Ђурђевих Ступова код Берана је за то најречитији. Црква је неолепљена и неокречена, она се налази тачно у стању у

ком је остала после рата с Турцима. Монах се тужи |

ИЗ ВИСОКИХ: ДЕЧАНА

да нема:чим да је оправи, да нема новаца ни на њу ни на конак, који је у рату изгорео, а сам да мора живети у једном кућерку поред цркве. И то ће бити, једним делом, потпуно тачно. На много места, у старој Рашкој и у Зети, тужили су нам се калуђери на своје рђаво материално стање. О тем је у осталом, сведочио и њихов изглед: и кад није по среди индоленција, они су често подерани, у отрцаном масном оделу, собе им празне и нечисте, рђаво једу. Понекад је права. жалост видети једног монаха... И зато што су у таквом положају, многом се од њих и неће и не хита с поправкама на манастиру. У Ђурђевим Ступовима код Берана цела оправка крова не би стајала више од сто, двеста динара; али монах или не може или неће ни то да плати, и црква прокисава и пропада.

Да врше дужност као што треба, монаси имају да се боре још с једном тешкоћом: административном. Многима из јавности неће бити познато да се бирократизам увукао и у манастире: и тамо се све решава актима, која лете по разним канцеларијама месеце и месеце. За сваку суму од преко 500 динара, настојатељ мора добити одобрење од претпостављених да је утроши. Кад се настојатељ налази негде код Прибоја или Плевља, а претпостављени у Призрену, на Цетињу и у Београду, лако је замислити колико један акт путује. Ако је настојатељ манастирски полуписмен, као што има случајева,

тешко му се и решити да састави такав акт.