Pokret

90 покрет

а сем тога, пошто се надам да ћу још имати прилике да пишем у Шрусту, инсистирио сам више данас на једном од његових безбројних изгледа. Може се са исто толико права, рећи да је Шрустов диклус, као роман сећања, израђен на механизму памћења, или да, сећајући се како је Пруст дубоко прожет Бетовеном, Вагнером или Дебисием „али Бетовеном на првом месту, (да његово дело живи животом музике. Можда су то мемоари о француском друштву у јувру ХХ века, али онда заборављамо Шрустов субјективизам, и колико. је његово дело шре свега, бистро и тамно као што је, језерско, #неодољиво као сан или као музика, колико је оно пре свега једна студија љубави.

Пошто се сав живот згуснуо, и разбистрио, и таложио кров Шрустов дрхтави дух у његове свеске, морала је ш љубав која нам ломи срца, да заблиста као сафир, као опалљ, у његовом роману. Специјални облици љубави којима је руст посветио небројене стране свога романа дају се Назрети већ и из овог поднаслова: Содома ч Гомора. Један Вињнев стих влужи им као мово: 2'лотте ашта зодоте ет: !а јетте ашта СДотоггће. М невероватно фрашантна _фипура _ барона, де Шарлиса постала је недостижни симбол бароновот лорока. И сетимо се са којом зебњом Пруст прати Албертинине погледе кад се ови укрсте са лезбијским неодољивим очима какве непознате, па ћемо разумети зашто његова већ довољно болна љубомора добија ту неиздржљиву боју патње, јер му у неразумљивим шокретима људског срца, једна чиста, савршено женска љубав постаје један још неприступачнији свет.

И када видимо како у студирању, истраживању Тих грештких, непроходњих земаља, и како и над испитивањем снобивма и „великог света, и над свим реалистичким опсервадцијама _ Шрустовим, велика, свривена поезија његова ипак бди, и како свуда та тајна музика царује, нећемо сматрати да је болест Прустова, његов приморани аскетизам, и „поттуво жртвовање себе своме раду, да је та чудна техника, стварања, ненсцрпним сећањем, бескрајним причањем и одстрањивањем од предмета, рђаво деформисала његову визију. Прустов роман је стварно могао написати само неко кога је болеснички живот учинио осетљивим до најмикроскопокијих ситница, и пред сваком ситницом звучним као диапазон и чије је око као микроскоп пред сваким дрхтајем човечанским, али та претерана осећаност (која га је терала после разговора са пријатељима да им ише огромна писма), и ако нам је оцртала карактере личности које је замислила, израђеније и чудније но што нам изгледају наши савременици, то није зато што је створила апстракције, већ зато што је жива, бића видела у једној разноликости рефлекса у којој нам наша, свакодневна чула не допуштају да их видимо, и што је у лавиринту живота и свих односа расветлила још мноте ходнике које ми ни слутили нисмо.

И живот разломљен кроз ту призму разума, и оркестриран, сливен опет, тим ненадмашним лиризмом срца, струји, отиче кроз редове његових књига. „Кивот је ту нанео, човечански живот, сав талог свог трагизма, и своју јецајућу незаситљивост, али је његова песма добила дубоки, заносњи глас који добија кад је неко, ма на ком месту земље, шева свим срцем пред богом, правдајући, у диму, у крви, њену основну противречност, њеном основном противречношћу.

Тада бе, ма и шред смрт, ма и у болесном телу, болни плач љубави, п све несносне ситнице, и дим, и крв, и мутни дани, разлију у небеску чистоту неба пи љубави, и упуте велтиким, тамним ћутањем судбине.

Јер и ако се шре неки дан један војник утопио у њима, шошто није знао до самоубиством да одговори на укрштена питања живота, ова се Плитвичка Језера увек са истим миром, увек са истим током љубави и вечности, вечером опал, разливају од слапа до слала. Е

Тако се разлива живот у ЏШрустовим књигама, оправдан и нехотично широком лепотом у којој куца било судбине. Прустова видовитост, његово памћење, његова машта, његова доброта, његова љубав, његова духовитост и његова туга, цео његов живот био је посвећен том оправдавању живота уметност. И поезија је надвладала. Језера, која су ч0вечански живот, која су Простова проза, изнад смрти, изнад звезда, утонула су у љубав.

Марко Ристић КЊИЖЕВНОСТ

ПРИЛОЗИ ДЕЛИМА ДОСИТЕЈА ОБРАДОВИЋА

У пето, државно, издање Доситејевих дела није унесена свака реч народног учитеља која нам је, мање или више аутентично, сачувана. Познато је да у то издање нису ушле оне одиста доситејевске реченице из: Тестамента му у којима

се прашта од премилога Рода. И док не разумемо зашто оне шису унесене у последње издање, дотле верујемо да прилози које ћемо овде објавити нису ушли у то издање само зато што су остали непознати приређивачима издања, јер су сахрањењи у годиштима Српског Народног Листа Теодора Павловића. Тако, у годишту 1846., бр. 46., штампао је Никола _Боројевић, под насловом Огледало Садашњости, своје глосе на ову „Џесму Доситеја Обрадовића“: ·

Ове што мене окружава, све то са мном тужи,

нити птица птици поје, нит се с другом дружи.

Одзив мени из горице плачем одговара,

зефир ми се међу лишћем на жалост претвара.

И потоци ладном водом сви са мном уздишу,

шпроливајте, очи моје, горких сува кишу.

Никола Боројевић ни једном речју не спомиње откуда му ови стихови, нити доказује да су они одиста Доситејеви. Можемо, шрема томе, само слутити, да их је он нашао у каквој шесмарици, или да су они певани као Доситејева Песма. Ако би ово довијање било тачно, онда би св могло помало сумњати о.-Досштеју као аутору. Код нас се песма често приписује не аутору, него ономе који је шропагише, који њу радо пева. Пошто у песми нема, ни у облику ни у садржају, ничега што би искључивало друте ауторе, аутентичност ове „Песме Довитеја Обрадовића“ није потпуна.

Сасвим друкче стоји ствар са прилотом који је објављен у истом (О. Н. Листу 1844. число 86., стр. 287.:

= Писмо неумрлог србског мудреца Доситеа Обрадовића.

„Ако (сте ви она коју ја под старим от Саплтанц: и новим от Текелиј тражим именом, можете себи ласно представити < калсвим јусердним желанием новота благородства и состојанија блатополучно преименованије Вам честитам. Разсудите. само какова је моја утеха кад помислим да ће моја милостива [0спожа и шрекрасна Ученица моју књижицу читати, да ће се честократ, опоменути и рећи: „Сирома Мопчецг ГАЂБЂЕ ала, ти је прост био“. Како вас, зесељубезњејша Госпоже моја, тако. и Вашего Блатополучнато Друга Господина от Текелиј умилњејше поздрављам.

Ваш Восепонизњејшиј М. РАЂЂЕ Обрадовић. “

Као што се из ова два примера види, ни о тако крупној појави, каква је честити Доситеј, није још сакупљен сав материјал. Није још сакупљен из књига а камо ли из архива... Са мало труда, поштовалац овога лијепога човјека може још и данас да веже своје име за име великога учитеља, сабирући мање приступачне његове речи , уносећи их у цело купна дела Доситејева. -

Шрекрасна ученица којој је Доситеј послао прву своју штампану књигу, била је Екатерина Сапланцај коју спомиње у писмима о Животу ин Прикљученијама својим, кад говори о првом и врло срећном свом боравку у Бечу од 1711 до 177

„Са славним у нацији нашој генералом Микашиновичем и с његовом госпођом (с којима сам и једно путеше ствије у Хорватоку и Славонију к топлим, недалеко од Пакраца водама учинио), многе сам веселе п олажене дне провео, дајући при њима двема прекрасним господичнама, Мартици ПШродановића и Екатерини Сапланцај, на француском језику лекдије."

Породица ОСапланцај била је српска, племићка, нако се то не види из презимена. "Сава Текелија спомиње у својој автобиографији како су Мађари, да би Орбе за себе задобили, шриликом крунисања Франца 1, 1792., дали да нови цар шроизведе и три Орбина за едићез ашгајов, ни дасу ти сили: Текелија, Јоан Шикољић из торонталоке и Михаел Сапланцај из арадске жупаније. И тако нас ова посвета уводи у један свет кога је одавна. нестало, у свет војвођанскога српског племства које је било доста слабо и често однарођено, али, и такво, канал за продирање више културе у наш народ. Текелија је имао у својој књижници, поред толиких Елзевира и фолијаната, и Енциклопедију Дидеро-а; он је чинио представке Наполеону и Францу | за стварање Југославије, Илирије, узимао је код Доситеја часове из грчког језика, а од другог штрахмајстера часове из турског језика, спремајући _се-да, са Доситејем, пређе (у београдски пашалук и диже Србе, а штампао је о свом трошку „мапу Србије с кирилови слови а

то је скоро машта данашње нам Краљевине.

# Ово се писмо находи на првом листу „„бивота и Шрикљученија“ сребровласног нашег Обрадовића властитом _Рру-

ком њетовом написато у мојој собственој горереченој књизи.

Послао Александр Т. Никољић ђакон и учитељ Отарчевачка