Pokret

| | покрет

О АРХИВСКИМ ИСТРАЖИВАЊИМА |

Ко год је пратио или је проучавао развитак српске историографије за последњих четрдесетину година, стекао је уверења да и на том научном пољу има напретка као и у другим научним областима. На испитивању свих периода прошлости српског народа ради се боље него се радило пре тога, нарочито на новијој историји. Али је сваком познаваоцу тог рада јасно: да смо још врло далеко од тога да данашње стање српске историографије не само можемо него и смемо поредити с историографијом на западу Европе. Јер док се тамо с ус пехом ради на синтези уопштених факата и на утврђивању историјских закона, српска историографија је још увек у истраживању и утврђивању појединачних факата, како у старијим тако и у новијим периодима. У старијој историји и данас има мањих и већих периода, који почивају на збиру појединачних факата, чија права тачност и права вредност није довољно утврђена, те стога и ти одељци су више петрефакти погодни више за констатовање једног стања него материјал за проучавање живота једног друштва. У новијим пак периодима историје српског народа, ако нема читавих периода непознатих и тамних, како је то било пре четрдесетину година, има читавих деценија, у којима се не зна ни за један истакнутији појединачни факат, има догађаја рђаво представљених па и измишљених, из којих се конструише нетачна прошлост једног народа. Отуда је јасно зашто смо још увек далеко од количине уопштених факата, потребне за синтетични рад и утврђивање историјских закона. - | Кад тако стоји са "српског народа, значи да области још увек постоји наћи, утврдити и изнети тих појединачних факата, те да се рад на правој Историји што пре изведе из припремног периода, из периода истраживања факата, и доведе у фазу правог научног обрађивања Историје. Јер тек кад се буде имала довољна количина тих истакнутих појединачних факата за све периоде и за све покрајине, може бити речи о утврђивању уопштених, без којих нема праве Историје.

То је много теже постићи у старијим периодима него у каснијима. Јер за старије периоде много је мање могућности наћи нових извора и у њима нових, али и тачних, факата и података за исправљање и утврђивање већ познатих. Али тешкоћа ту не значи и немогућност да ће се доћи до нових података и факата. Не треба остати само при досадашњим изворима, него треба тражити нових, и кад историчар дође макар и до ограниченог броја нових факата, и уз то се користи научним методима историјским и већ утврђеним принципима за старију историју других народа, ипак ће доћи до нових ресултата и до тачнијих погледа на већ познате факте. А то у еволуционом поретку представља куд и камо већу корист за напредак историјске науке, него се лаћати решавања проблема, за које се нема ни најпотребнијег историјског градива.

Много је друкчије с новијим периодима. За њих има много нових извора, које треба претражити. У тим изворима има и потпуно нових пода-

познавањем прошлости за научне раднике у овој као главни задатак: изшто већи број истакну-

така за већ познате догађаје, а има података и за сасвим непознате догађаје, који бацају сасвим нове светлости на читаве периоде мало или нимало познате. До тих података долази се радом у архивама и библиотекама, где се чувају рукописи историјске садржине. Та врста рада била је врло мало заступљена пре четрдесетину година. Данас је нешто живља, али није ни близу колико заслужује. Архивски рад је неопходно потребан, и без њега нема напретка за упознавање прошлости српскога народа нити за научно обрађивање његове Историје. Он је управо полазна тачка за то научно обрађивање Историје, и у првом реду политичке. Зато, и даље за изворе узимати штампана дела ранијега постања, недовољно процењена и често врло сумњива порекла, па отуд зајмити факте, који су још више сумњиви — значи просто трошити време у залуд, и рад на Историји задржавати у периоду, који не представља чак ни припремну

фазу за њено научно обрађивање. У место тог јалова

рада нове раднике на пољу Историје треба упутити тамо, где их чека нов, често и недирвут, материјал, и то врло обилан, и где бе њихов рад бити од несумњиве користи, колико за њих лично толико и за науку. Треба их упутити у архиве и библиотеке, где их чека захвалан посао и где неће само сабирати ново градиво за своје студије него стећи знање, које им не може дати ниједан професор са катедре, и где ће се научити историјској критици, каква се не добија ни на којем другом месту.

То је истина, коју нико не може оспорити.

Корист од рада у архиву, претпостављајући претходну спрему зањ, јесте многострука и од не. сумњиве вредности. Све што прописују правила историјске критике од проналаска једног историјског документа до његове употребе као факта или збира факата на студију, ту се осети и прође. Појединачни докуменат, објављен негде без икакве везе са догађајима, којих се тиче, том преликом добија своју праву вредност, кад је у вези с осталима, из чије је средине ишчупан. А на страну то да се тамо, у архивама, нађе градиво о каквом се иначе и не слути да га има, и без кога се не може ни доћи до крупних факата и сасвим непознатих догађаја у прошлости нашег народа.

У нас, где је потребно да се још много ради, па да се изиђе из припремног периода за научно обрађивање Историје, као да се не схвата довољно значај архивског рада, и то баш на страни, чија је дужност да ствара раднике за изучавање прошло сти српскога народа. Није за веровање али је истина да се више од двадесет година проповеда с катедре за Историју на Универзитету: да је архивски рад инфериоран и недостојан историчара! Као да је већ завршен припреман рад за право научно обрађивање прошлости нашег народа, па је већ ред на синтезу уопштених факата. МИ као да нам и да. нас нису празне и непознате и десетине година и читави периоди, не зато што нема историјског градива за њих, него зато што се ово не истражује м не обелодањује. У исто време неће да се призна: да правог научног рада на Историји Српског Народа не може бити све док се не дође до великог броја утврђених и несумњивих уопштених факатга, а да се до ових не може доћи све док не буде