Pokret

102

звати кад у десет сати им један минут дочека све редом колегинице и колеге и кад сваком понаособ

остави уверење да је њега лично дочекао овај љубазни доктор професор који се лишава свога задовољства и радости, али их причињава другима. Како ће га предусрести лепа црна госпођица која је можда љута на његове оригиналностиг Али зар то неће бити тренутак кад се сва нерасположења губе и кад се за све болове прашта»

Море које је јутрос било немирно смирило се прилично пред вече и оригинални професор је опет имао срећу да њега и његове племените маште љушкају плави доброћудни вали.

Чим је сишао с лађе на једној станици одмах је пожурио на станицу друге лађе, без вечере, без чаше пива или воде, јер се бојао да не задоцни пошто је стигао мало, мало пре од десет сати им један минут. У томе се граду на железничкој станици дочекује и лађа. Управо никаквих станица за дочек лађа и нема, али како је железничка станица управо преко пута пристаништа уз које пе пристати очекивана лађа са ученим друштвом, професор после дужег узалудног чекања оде тамо и седе за један сто. На свој јед он тамо нађе познаника, на свој јед и на свој јад, разуме се, мушких позна. ника. Да није случајно она лађа са црном госпођицом поранила и дошла пре њега» Умирише га

да није.

ВИЛКО ГЕЦАН:

Свирала је музика и пријатељи су му нудили пиво. Музика му ништа није ваљала, а пиво му ништа није ваљало. Он се бринуо што лађа не долази. Десет и један минут су већ давно били прошли. Ови немилосрдни људи збијају шалу. Кажу да је море пре подне било врло немирно и да је лађа на којој је отишло учено друштво у далеку шетњу једна од најгорих и најтрошнијих на целом Јадрану. Професор им љубазно одговара на шале, али се у његовој души диже бура бриге. Да се

није лађа са ученим друштвом разбила о стену ка-

ПОРТРЕ МОЈЕ ЖЕНЕ

покРЕТ

квог острва, или је можда изврнула све благо највеће интелигенције у највећу дубину мораг Да ли су црне госпођице већ погинуле или још пливају пут ових лепих обала Да ли мисле на њега Да ли му пребацују што није пошао да их сад спасе >

Машта му је силне боле причињавала. Да није заборавио да је гладан, он би по свом обичају теоретичара испитивача и човека који много воли интроспекцију и сам видео да претерује и да је томе узрок унеколико и глад. Био је заиста јако узнемирен. Још мало па да прокуне своја... — али не: лепа мала сребрна дугмета су ту и он их помилова руком. То га за тренутак умири.

Једанаест сати и један минут. Како ови музиканти могу да свирају овако баналне ствари и како ови слушаоци могу да слушају такве музиканте Р

Дванаест сати и један минут. Поноћ. Поноћ црна, далека вода, хоризонат, све црно. И његове мисли све црње. А ови људи око њега изгледају срећни: смеју се и пију ово гадно пиво. Устао је, шетао обалом, враћао се, а време је милело.

Један сат и један минут. Онје хтео философски да се преда резигнацији, али није могао. Да само није и црна госпођица са њима. Да није било тих неваљалих малих заборављених дугмета он би сад знао шта је с њима, или заједно с њима не би више ништа знао, али Бог му је сведок да друкчије није могао.

Најзад, ах, у два сата појавише се у црној тужној тами веселе светиљке. Њега обасја сунце. (Он скочи и потрча пред лађу.

Дошли су ломни, уморни, угужвани. Али дошли су. Нису ни слутили колико их је тога тре-

„нутка волео један гладан и оригиналан професор и

доктор који их је једини у ово касно доба ноћи дочекао. Док је професор поздрављао две старије госпође које су изненађене таликом љубазношћу радосно захваљивале, верујући да је он баш због њих дошао, дотле су неке тамне прилике успеле да промакну и да се изгубе у узаним градским улицама. Та журба била је сасвим оправдана, после буре на мору и толиког закашњења лађе свима се хтело да што пре стигну кући и да што пре легну. Кроз своје врло добре наочари професор је мотрио и поздрављао све редом познанице и познанике и брао сасвим заслужену захвалност, али му је непрестано у души било празно. Двеју црних госпођица нигде није било. Посумњао је већ и да су уопште ишле, али их неко у разговору похвали како су се од“ лично и јуначки држале за време буре и опште морске болести. Кад су биле, онда где суг Да ли су случајно промакле, или су хотимице избегле виђење са њим» Лађа се сасвим испразнила. Никога више. С тешким осећањем, али непопустљиво љубазно, он стиже две старије госпође и испрати их до њиховог хотела. Једна од њих с којом се познаје већ десет година рече, у тој раздраганости и захвал“ ности ваљда, да има нешто озбиљно да му пребаци, али да неће данас, већ оставља за сутра.

Празна срца и празна желуца оде у зору си“ ромах оригинални професор да легне и да се ол“ мори ненаграђен за своју великодушност и пожртвовање. Сутрадан је ишао прво у стан лепих црних госпођица, да их посети, да се оправда што онда јесте и што јуче није путовао, да им покаже своја лепа дугмета и да изјави жаљење што их синоћ није