Pokret

173

« ___— Време... — говориле су седећи на. каквој забави крај зидова, као да се извињавају једна

другој. 5:

градску калдрму читаву прегршт лепо одевених, још лепше накарминисаних жена и Београд просто зацика од среће. Гимназије су избацивале свака три

Душан Кокотовић :

Па као и да улице захвати овај исти бес. Крај полусрушених кућа и кафаница још из турског доба, почеше ницати као у бајци праве седмокатнице и као од сира срезане петокатнице, и београдске улице изгубише своју дотадању монотонију па се чинило у оној мешавини линија и облика, као: да се куће тихо крећу у некој фигури бостона. Велики млечни блокови новосазиданих кућа блештали су ноћу под месечином, а на њиховом подножју гуриле се нахерене кућице, са угнутим крововима, са искривљеним оџацима, као једини доказ прошлости. Овде-онде стрчале су у хаосу нових скела и свеже цигле, подрнеле развалине какве двокатнице срушене или изгореле за време бомбардовања, И свет је, чини ми се, журио крај њих као и ја, не гледајући у њихове празне, ослепеле прозоре кроз које пробаја коров и папрат. Блатњавим улицама звиждали су аутомобили и купали муљем пролазнике и тротоаре.

Дуго скривани женски вратови блеснуше у дубоким прорезима, чарапе беху тање од паучине, хаљине припијене уз тело, сукње побегоше чак до колена, а девојке по улицама чињаху се као позив на уживање. Беч и Пешта изручише-на рђаву бео-

Призрен, поглед на град

месеца читаве буљуке свршених матураната, банке се оснивале, пропадале, па опет оснивале. Сваке недеље вицале су емаљиране или стаклене табле: доктор тај и тај, за кожне и друге болести. Револуционари су се множили као печурке и упирали своје очи на црвену матушку Москву.

И јачи карактери него што је био Ленин, и задовољеније младости, подлегоше општој зарази и одбацивши све друго сем одела, предалоше се уживању, игри, забавама. Разум, свест, стид, љубав према знањуг Остаде негде дубоко, дубоко, утопљено у дивљем крику џазбанда.

У сред тог болесног весеља и вртоглавице, задеси Лену један удар који је само на часак смете и заустави: у њеном новом животу, да се касније, у црнини, још кокетнија него икад, врати на журеве, кермесе, матинеа, и да још страсније заигра фокетрот, Њена мати, добра госпођа, „умре једне ноћи, сва седа и скоро сама (јер деца беху на неком балу), са сазнањем да је њен пуковник једна обична лдупача, а:у кућу се досели гђа Љубица, сестра пуковникова, удова једног старог српског казначеја, држећа госпа-у тепелуку, са свим достојанством патријархалне београдске госпође. Али, то ништа