Pokret

182

о Русији, цитати из Гогоља, Горког, Достојевског, песме Блока, ЈБубов Отолице, Растка Петровића и т. д. Интересантност ових бројева повећава то што се у њима, после дугог ћутања, јавља са својим стиховима Милан Дединац, и после још дужег ћутања Ујевић, Ако ни због чега другог а оно због оживљавања пи враћања у литературу Ујевића, због песме Дединчеве у другом броју и репродукције једне слике старог сликара Константина Арсеновића, панчевачког проте, треба се радовати покретању „Оведочанстава“. ДЕ а

ПРИПОВЕТКЕ МОМЧИЛА МИЛОШЕВИЋА. „Пролазници“, збирка тритоведака пч „У магли“, новела

Да постоји у нашој земљи заштита ауторских права и да се због ње фељтони „многобројних страних приповедача, мање шреводе, Г. Момчило Милошевић био би, можда, веома, читан. У сваком случају имао би извесну своју верну пуолику због које му ни највеће цепидлаке не би оспоравати да има разлога да пише. Његове шриповетке, и ако често по квалитету боље, спадају по врсти између оне не рђаве, не нешитересантне, не невешто писане приповетке којих су пуни француски листови ш које и наше новине доносе у преводу. Као такве, оне ће увек имати ту судбину да их публика не пореди са нашом књижевном производњом, већ са страном фељтонистиком: три таквом шоређењу, баш добре особине писања Г. Милошевића изгледаће као мане. Г. Милошевић тражи и мотиве и појединости које уноси у своје радове у себи и у животу себи блиских људи; страни новинарски фељтони излазе из вешто израђених калупа. Ма колико приповетке Г. Милошевића биле искреније, јер су проживљене и проосећане, оне друге биће ближе публици и савршеније јер су фабрички производ. :

Ствари које спадају у бољу и искренију литературу јошт дуго ће код нас, изгледа, имати доста ограничен број читалаца: фељтонистика опет има разлога да се развија кад је публика тражи, а то код нас (мислимо на домаћу фељтонистику) још није случај. Стога Г. Милошевићу, од два пута од којих њи једним још није дефинитивно пошао, а то оу: или да чека време кад ће у нашим листовима домаћи фељтон да замени стран, или да се удаљи мало од просечне публике и обрати више тажње својој личности, остаје илак само овај други. За сад се Г. Милошевић налази на средини, и то му шкоди. За пример може да послужи (бал последња његова, приповетка „У магли, која је пре неколико дана изашла у засебној књизи. с

Новела „У магли може се поделити у три дела. 5 првом делу (је не кратак портрет, већ поташко шепричата биографија главног јунака новеле, Милоша Томића, професора, са разним ситним, често (непотребним, појединостима из њетова скивота: у другом је пеихолошки развој Томићевих погледа, на свет и на свој позив, његово одушевљење на почетку рада, разочарење, сукоби са ђацима и почеци његове болести; у трећем његово боловање и смрт. Од ова три дела трећи је најразрађенији: отисан је сентиментално развитак професорове болести, његова атонија, халуцинације, све то са много речи и извесним развлачењем. Први део је бра, натрпан оитницама, ла (би се што више рекло у што мање тростора. Преко другог дела писац је готово шрејурио. То је, међутим, део за који бисмо волели да је најбоље обрађен. Јер не занима нас много колико је месеци Томић био у Немачкој, нити кога је од шослуге највише волео; занимало би нас да нам један човек, који је више година био професор, изнесе што шажљивије проблем односа између професора и ђака, да. уђе дубље у разлоге који чине да је у школи тако тежак, скоро немогућ, рад основан «на међусобном поверењу, и да професоре, временом, освоји апатија и неинтересовање за ђаке и

за утицање на њих. Једна, таква књига не би морала да суде (

штуро сведочанство, основано на искуству и опажањима једног професора: са мало више вештине и рада могла би да буде и добар роман. Овако ће за скоро половину ове новеле моћи да се каже толшко да је течно написана. „Како течно“ Шта то значи Зар је то главног касе на једном месту сам Милош Томић. Разуме се да није. А пошто није, ономе главном треба посветити мото више шажље. ДАТ

ПОЗОРИШТЕ

"Трећа година рада Сплитског Позоришта, Оплитско Народно Позориште, отворено у сезони 1921-22. ушло је ове године у своју четврту тодину рада и вредно је да се осврнемо на прошлу, трећу годину и ша успехе у њој. У овом летимичном нашису покушаћемо да пружимо један штрилот у шресуђивању ове тешке кризе која је обухватила сва, наша позоришта а особито она у провинциским центрима.

" Прегари, Михајла Миловановића,

Познато (је, сем Тога, да ове године у Оплиљту постоји само драма, док су опера и оперста напуштене; можда ће баш зато интересовати читаоце да шрочитају, у кратким потезима; какви су били успеси опере и оперете у прошлој сезони.

Три су фактора, који имају најпресуднији уплив на развитак покрајинских позоришта. Први је: критериј управе и уметнички каташитет расположивот ансамбла, други: састав, уметничке шретензије и интерес публике за позоришне представе, а трећи: финансијака снага позоришне касе. До тачке апсолутнота у свим овим трима факторима, дакако не може да се попне ши једно нате позориште. Код нас све треба узети ва врло великим смислом за релативно просуђивање ствари. Учиншмо дакле. то. 5

Критериј управе. Не спадамо у оне који држе да позб ришту ушраву треба априори штедети, али омо такође одлучни противњици ове врсте снобизма која се састоји у начелном узимању става (неповерења 'ш неодобравања. Не губећи никако из (вида чињеницу да је у раду позоришне управе, као што је природно, у детаљима било много недостатака, ми Можемо да тврдимо да је позоришна управа кроз ове три голине ипак задовољила и публику и критику. Успех ове треће сезоне шшао (је, додуше, у правцу параболе: на почетку један јак успон, а на крају сезоне један осетан пад уметничке вредшести представа. Но овакав резултат признаје сама управа. Њу оправдава То што је сезона завршена У јалним птритикама: финансије у дерути, у Персаналу трвење и смипа лице. тако да сва кривица не пада на њу. Критериј управе најбоље се огледа у иабору комада и у квалитету доношења, на бину кад за то постоје техничке могућности. Укус соплитске позоршшне управе при избору комада доказан је јелним 3аповолљаватућитм системом ивношења већином зашста умепничих ствари, са неколико представа оперетских и нарочито

· драмских, каквима се рута шровитциока. позоришта тешко

могу (да похвале. За највећи део представа оме се казати Да су, према приликама у којима су донесене, ипак успеле. Што се тиче капацитета ансамбла, у целини, дакако, не бисмо никако мотли од добре воље прпетати на овакав ансамол, али смо имали и врло добрих глумаца. Публика је правилно оцевила овотодишње добре драмске и оперне, а такође и оперетне глумце, убрзао их је заволела, била са њима задовољна. и временом је све боље иопуњавала салу. – Но фактори развитка нашег позоришта, које споменусмо горе, никако шису ишли упоредо; лисхармонију је, о што ће (бити лаље говора, правно нарочито фтнансококи разлог, и то је био главни узрок свим неуспесима којих смо У ТОКУ сезоне били сведоци, и јелном млатом, сасвим непзразитом завршетку сезоне. Према лругој сезони, штак, представља ова трећа капредак. Број посетилаца (181081) значи напредак према броју осетилаша друге (111.280) а још већи шрема броју. погетилаца лтрве сезоне (54.668). То квалитативном саставу, драма је била, слабија него прве сезоне у којој смо имали когтоватва најбољих загребачких и београдских сила, а боља од друге, у којој се зашста мало шта значајније имало ша забележи. Ове годшне смо од нових имали као најбољу силу штрималону Лилију Мансветову, шорел старих чланова позоришта Т-ђе Николе Јовановића, Марка Маринковића и Ристе Отиридсновића, ји су одувек били они солицни и шрохушани стубови сваке добре појаве но пољу раме. Мансветова је кренрала неколико улега које су биле једна новост за нас. Њена Амфиса н Натастија Павловна у Випиченковој „Лажи“, у неколико и „Њу , отвориле Су. нам једну неву драму која није бита више виртуовност, већ птраво преживљавање маштфестапије тог унутрашњег живота, она је била врло потребан тумач у поимању дубине великог руског симболизма који нам се доцеитје имао да прикаже У пат рит Художественика. Представе у којима је итрала Т-ђа Мансветова биле су најуспелије драмске представе, те бу се, ма да спадају ју комаде намењене најинтелелтуа ни им слојевима. позоришне шублике, понављале на плашим даскам више од иједне друге драме. Отари Чижа Мика (Миловановић) оставио нас је после три године, кроз које се изређала читава једна непрегледна галерија његових типова које нећемо никад заборавити. Драма строго реалистична или изразито симболична, комедија, латрдија, француски салон, оперета, — србијанска паланка, руска, „богоискатељка.“ мистика, личко село, далматинска загора, све су то поља на којима је стари мајстор освајао аплитску публику и оставио код ње нешатта див траг сећања ш захвашности. Отпитшла је ш Г-ђа Прегарц, одлична глумица која је птрошле две сезоне бриљирала ју Уајлдовој Саломи и у Шекспировој Офелији, а ове године у добро кренрашој улози Ибзенове Хеде Габлер, Риста. Спиридоновић,

ЊЕ