Pokret

240

покрет

мање или више успешно, подмићивање, та је независност неодржева: Албанија ће постати отворена бреша италијанском надирању. Има Италијана који мисле да она друго и не треба да буде. Али то је једно наопако мишљење. Није наопако једино у случају ако у Италији и озбиљни кругови мисле да је дошло време за имитовање римских освајача, и да данас италијански народ треба да иде траговима легија Октавијана и Трајана. Разуме се, ако се модерна Италија заноси таквим плановима, онда је с њом немогућ споразум о Албанији: таква италијанска политика немогућа је не само у Албанији,

и не само за нас, него и за читав Балкан и за читаву Европу. Но није много вероватно да су овакви снови од утицаја и изван подручја политичке поезије и реторике, Италијани воле да се сматрају потомцима Римљана. У колико су они то у истини, то. је друго питање, али њихови државници су, скоро сви од реда, до сала имали једну црту државника римских: трезвеност и смисао за реалност. Ту је била снага њихова. Ако их та снага не изда, албанско питање неће постати јабука раздора између наше државе и Италије. Р.Н,

О ПРА-ХАМЛЕТУ

(КОНФЕРЕНЦИЈА, ОДРЖАНА ПО ПОЗИВУ АНГЛО-ЈУГОСЛОВЕНСКОГ КЛУБА 1.Х1—1924.):

Пре него што бих приступио питању које је постављено у наслову, желим истаћи да ми није намера бавити се овде свима литерарним верзијама и обрадама Хамлеша пре Шекспира, него само драматским верзијама, односно документима о тим драматским верзијама које су претходиле Шекспировом делу. НМовелистичке и псевдо-хисторијске верзије — Саксо Граматикус и Белфорест — изостављени су овде исто као и расправљање питања о везама односно о паралелизму између легенде о Хамлету и старе римске легенде о Бруту, или старе грчке легенде о Оресту. Исто тако остављамо на страну питање о изворима и постанку Хамлетове легенде код северно-германских и англо-саксонских народа. Довољно ће бити истаћи да и Хамлеш као и Фауст, два дела највећих песничких генија модерног човечанства — када би била само дела појединих песника, ма и највећих, не би никада постигла ону светску популарност, и онај интернационални, или, ако се може рећи, онај пан — хумани, свечовечански интерес и значај, када не би била тако дубоко усађена у популарним традицијама, које се у овим садашњим временима, и под утицајем реалистичких посматрања, тако много презиру ни потцењују као примитивне, грубе и варварске. Вреди нагласити да без те примитивности, грубости и варваризма, ни Хамлеш ни Фаусш, не би никад били ни замишљени, ни израђени као два највећа дела модерне европске литературе.

Што се тиче питања о драматским обрадама Хамлета, које су претходиле Шекспировој драми, оно може изгледати одвише смело, пошто се зна, да такве пре — Шекспирове драматске верзије Хамлета не постоје, или бар нису пронађене и несум: њиво као такве утврђене. Ипак, шекспиролози су прикупили толико сведочанстава и доказа за егзистенцију бал једног старијег, пре-шекспирског Хамлета, да заиста недостаје само налаз рукописа или каквог старог штампаног текста, да би утврдио и илустровао оно што су научници са тако много духовитости и досетљивости, и са тако много озбиљног и тешког рада, учинили више но вероватним и очевидним.

Пре свега, дајте да видимо какве документе имамо који доказују егзистенцију пре — Шекспирове

1: Један део грађе и текста ове конференције употргбљен је и објављен у мом чланку „Реч две о Пра-Хамлету“ у Календару „Време“ 1925. Конференција је била спремљена на енглеском језику, те дакле без српских цитата који су накнадно унети.

драмске обраде Хамлеша. Ако се сетимо да је опште прихваћено мишљење да Шекспиров Хамлеш није постао раније од 1600—1601 године, онда имамо више докумената, који говоре о једној трагедији о Аамлешу пре тога датума.

1. Прва и најстарија алузија на једну дргмску верзију Хамлета нађена је у једном Гисму упућеном студентима оба Универзитета од Томе Неша, и штампаном у Гриновом Менафону или Аркадији објављеној 1589. (Тлотаг Мазћ: Ергзе, аатеогед 10 сепђетеп зшаете ој ботћ Те Отеегзшег, ргејтхед [0 Отеепег Мепарћоп от Атсаадге). Нешово писмо је могло бити написано још 1587. Алузија на једну драму о Хамлету налази се у следећим редовима Нешовог Писма:

Сада је обичај код неке врсте варалица, која пролазе кроз све вештине а не успевају ни у једној да напуштају позив адвокатских (судских) пи.ара, за који су били рођени, и муче се у покушајима вештине а једва би умели рећи на латинском своје стихове када би за то имали потребе. Па ипак у енглеском Сенеки, читаном при свећи, има много добрих изрека као: Крв је просјак и тако даље; и ако бисте га замолили лепо у неко мразно јутро, он ће вам дати читаве Хамлеше, хоћу рећи пуне прегршти трагичних говора. ')

Латинска реч Маоџетт! у овом цитату изведена је из правничке латинске фразе: лоџетпте иппег5;, којом су почињале судске — званичне — објаве, и којој би одговарала фраза неких српских надлештава: Лаје се на знање грађанству ит. д., у енглеском цравном речнику: Кпом а! теп — нека знају, нека чују сви људи. Мотегт је био назив судског одн. адвокатског писара.

Они научници који подржавају теорију да је Шекспир писац и тог старог, од Неша споменутог Хамлета, виде у тој фрази доказ да је Ш:кепир када је дошао у Лоздон, и пре него што је ступио у позориште, био писар код неког адвоката.

1 „1Е:5 а сопштоп ргаснсе полу а даје атопоз а зог! ог зло сотратопз, ај гиппе Чћгоцоћ еуегу апе апа фиуе Бу попе 10 Јеаме Фће аде ог Момеппе лућегејо 'ћеу луеге Ђогпе. апа Бије. Жиетзејмев зупћ ће епдеџош5 ог агћ, #ћаћ соша зсагсене Јаве (ћејг песке мегзе еу зћоша ћаџе пееде; уе! Епоизћ Чепеса геад ђу сапфе-ноће уеејдез тате зоод зеп(епсез, 45 В!оша 15 а фесраг, апа з0о Тоопћ: апа # уоц зпшсаје Кип Таге

ап а Тозне тогшпо, ће уШ аНога уоп зућоје Напеб, 5ћоц!а

зау Напатиз ог (гаслса! зреасћез,“