Pokret
покрет 095
КРИЗА ДОМАЋЕ ШУМАРСКЕ ИНДУСТРИЈЕ
Потражња производа дрвене индустрије била је у нас велика после ослобођења. Требало је градити и обнављати оно што је за време рата пору“ шено. Убрзо су резерве биле исцрпљене, међутим потражња је била увек велика, тако да су се огромни капитали почели инвестирати у ту врсту индустрије. За извоз је тако исто била повољна коњуктура јер је Динар стајао слабо.
Међутим, Динар је почео да се диже а Држава је дизала тарифне ставове за подвоз. Дизањем Динара цена се у иностранству смањила за извоз а у земљи су трошкови произвођача постали већи услед поскупљеног кредита. Е
Ове године шумској индустрији прети озбиљ. на опасност и како је Држава један од најјачих продуцената дрва, то се Министарство Шума и Руда нашло побуђено да сазове конференцију свих заинтересованих фактора како би се пронашли најбољи методи за отклањање кризе. Акција веома похвална јер домаћа индустрија није навикнута на иницијативе те врсте.
_ Конференцију је отворио 12. т. м. Г. Министар Жерјав а њој су поред представника Министарства Шума и Руда, Финансија, Трговине и Индустрије и Саобранаја присуствовали представници Трговачких и Индустријских Комора као и представници свих већих шумских предузећа.
Инспектор Минист. Шума и Руда Г. Мари: новић дао је свој испрпан реферат о узроцима, стању и леку кризе.
Најпре је истакнута важност шумарске индустрије у нас. Рачуна се да је за подмирење потреба једне територије потребно 30 хектара шуме на 100 становника. У нашој земљи има 45 хектара а ако се узме сва земља под шумом, онда и 62 хектара на 100 становника. Јасно је дакле да ми морамо бити извозници дрвета. Ситуација је у толико повољнија што лрво не зависи од жетве него је принос сталан.
У целокупном нашем извозу дрво је учествовалб 1921. год. са 7,6 ој), 1922. са 1897, 1923. са 2200 а за 11 месеци 1924. год. са 1.875,817.216 Динара што према целокупном извозу од 8 милијарди, узев
у обзир и израђевине које нису ушле у статистику представља близу 259) од целог извоза.
1 извоза целе земље — цифра збиља достојна да се за њу заинтересује Држава!
Статистика изгледа ружичаста на први поглед. Међутим, није тако. Учестали крахови шумских великих подузећа, обустава рада и отпуштање радника, симптоми су акутне кризе дрвене индустрије. Који су главни узроци те кризе>
Велико повећање продукционих трошкова у које најпре улази поскупљивање кредита а шумској индустрији требају велики капитали. Док је првобитно интересна стопа била само 7, 1921. се попела на 12 да 1924. године достигне и 309. Држава је са своје стране подизала ставове подвозне тарифе и тиме допринела скупоћу. Када су 1922. год. подигнути тарифни ставови, сви су артикли поскупели аутоматски тако да чиновници који су истовремено добили додатак нису у ствари добили ништа због тог наглог поскупљивања намирница.
Представник Савеза Индустријалаца из Загреба Г. Селак је констатовао да је Динар у Цириху нотирао 1922. год. 5:40 шв. фр., 1923. год. 5:60 а 1924. и 8 шв. фр. Међутим један кгр. сланине стајао је 1923. год Дин. 10 а 1924. год. 25.30. У истој пропорцији кретале су сеи цеке осталим артиклима. Он налази да криза долази отуда што се скупоћа није развијала упоредо са кретањем валуте. И данас се може ручати у Паризу за 10 Ег5. док се Загребу, Београду, Осијеку не може без 50-60 Дин. Вредност Динара у земљи не одговара вредности његовој у иностранству. У томе би био и лек кризи: прибавити Динару у земљи вредност коју он има споља. Одмах би у земљи пала цена свима артиклима, раденичке награде би исто тако палеин произвођачки би се трошкови смањили.
Држава која је подстицала скупоћу дижући тарифе када је коњуктура била добра, треба и може једина да помогне. Она би сада требала да смањи тарифе. Тиме не би ништа изгубила но само добила пошто би обарајући скупоћу јефтиније добављала свој железнички и остали материјал, јефтиније плаћала особље а индустрија и привреда би оздравиле и повећале својом активношћу државне приходе.
Оно што највише смета шумској индустрији, то је систем вициналних и локалних железница. Преноси са једне на другу од тих пруга и на државне пруге стају много више него кад се тран-
спортује дрво државним пругама.
Тако на пр. предузећа у Славонији која леже уз вициналне пруге плапају по вагону 1.430 односно 2.840 Дин. за резану робу док би по једној једноставној тарифи требала да плаћају свега 660 односно 1.860 Дин. Разлике су велике као што се види.
Седишта ових железница су махом у иностранству. У прво време после ослобођења њихов откуп није извршен. Сада су оне прешле у белгиско-холандске руке и теже је откуп извршити, Слично стање је и у Босни и Херцеговини а у неколико и у Србији (Крушевац-Обилићево). Зло је у толико веће што су вициналне железнице пре рата имале споредву а сада добиле првокласну улогу.
(Осмочасовни рад такође смета; делегати су нашли да се у шумској индустрији може рад попети на 10 часова јер раду њој није напоран а свако веће предузеће снабдевено је модерним техничким средствима. а
Босанска индустрија се нарочито жали на оскудицу вагона; од 1923. год. она не добија ни 20% вагона које потребује и потражује.
Наша најважнија експортна лука Сушак би желела да Народна Банка преко своје филијале испита бонитет појединих предузећа и кредитира их обилније јер су локалне банке мале да задовоље потребе луке. Исто тако требало би уплатити и појефтинити царинску манипулацију; често се дешава да царински чиновници неће да приме доку-
мента после 5 часова а брод треба да отпутује.
Одредбе о осигурању валуте требало би укивути за шумску индустрију, оно само увећава продукционе трошкове а нема никаква циља јер у овој кризи мора сваки извозник што пре да прода стране девизе да би дошао до Данара потребних за исплате.
лета
==