Pokret

покрет

947

његове политике дошао је озненада, кад се очекивало нешто противно. У суботу, 20. децембра, Комора је обавештена, да ће јој Влада поднети пројект новог изборног закона. Нови изборни закон значи уклањање садашњег који је од Владине странке чинио повлаштену странку, и значи, у најскоријој будућности, смрт садашњег Парламента и избор новога. 'И италијанска опозиција, и сва европска штампа схватила је ову наговештену Мусолинијеву изборну реформу као пресудни корак на путу ка „норманизацији“, то јест на путу ка једном нефашистичком режиму. Већ се била развила и дискусија о наследнику Мусолинијеву. По једном мишљењу, најпозванији би био да прими наследство стари, 93-годишњи Ђолити, по другом Саландра. Сва, иначе врло хетерогена опозиција, била је једнодушна у том: да је немогућан опстанак Мусолинијеве Владе и после изгласане изборне реформе и, исто тако, да је немогућно да та Влада и по други пут спроводи изборе.

Међутим, на све аргумезте опозиције о неминовности пада фашистичке Владе, Мусолини је одговорио једним кратким саопштењем којим је дао разумети да на демисију и не помишља и да очекује и у будућим изборима, које ће сам водити, триумф фашизма. Било је, дакле, очевидно да Мусолини већ има од Краља мандат за распуст Скупштине и да је, према томе, сва аргументација опозиције јалов посао. Тада се опозиција решила на одлучан ударац који је већ поодавно спремала. Ударац је био снажан и погодио је најслабију страну Мусолинија, што се најбоље види по начину којим је „Оисе“ реаговао. У суботу, 27. децембра, један од главних органа опозиције, Мопао, објав“о је један сензационалан докуменат против Мусолинија: то је мемоар бившег шефа Пресбироа Чезара Роси, који је још од летос уапшен као са учесник у убиству Матеотија. Знало се, да опозиција има тај докуменат и да за његово публиковање само чека погодан моменат. Тај моменат, по њеној оцени, наступао је крајем децембра, кад је пред јавношћу покренуто питање о моралној могућности опстанка Мусолинијеве Владе. То питање било је заиста постављено: поставили су га сами догађаји. Генералисимус фашистичке милиције, генерал Де Боно, морао се уклонити са тога положаја, јер је избило на јаву да је био лично умешан у разне фашистичке нелегалне акције; исто тако и други генералисимус милиције Итало Балбо; најзад и потпредседник Парламента Ђунта. Сви су се они својим „фашистичким методама“ учинили немогућнима за видна места која су имали. Но после њихова уклањења, и после публиковања Росијева мемоара, немогућ је постао и опстанак Мусолинија на положају шефа Владе. Јер, најзад, све то што су чинили Ђунта, и Балбо, и Де Боно, по компетентном сведочанству Росија, до летос најинтимнијег сарадника Мусолинијева, — радили су по директном наређењу самог Мусолинија. Ако су, дакле, ти извршиоци постали немогући, у толико је пре немогућ њихов шеф: такво је било резоновање опозиције, и она се савесно старала да оно постиже и резоновање италијанске јавности. А њени напори у том смеру нису остајали без резултата.

Пада у очи, да у објављеном Росијеу мемоару нема ни речи о најнезгоднијој афери фашистичке Владе и партије: о убиству Матеотија. Да ли је

ова празнина у истини празнина мемоара, или само празнина објављеног дела мемоара» Ова друга мо. гућност није ништа мање вероватна од оне прве.

Три дана је Италија живела у очекивању даљих открића и разголићавања фашизма. Но тада дођоше сензације које се нису очекивале: најпре, фашистичке „манифестације“ у Фиренци, — „манифестације“ које се свршавају демолирањем штампарија, и рушењем домова угледнијих опозиционара. А онда, од 31. децембра, отпоче једна нова пракса у примени закона о штампи. По тој пракси конфискују се опозициони листови, сви од реда, још пре него што изађу из машине, тако да од тада у Италији, стварно, могу да говоре о питањима унутарње политике само листови Владине странке. То је, дакле, враћање режиму безобзирне диктатуре, какав је био фдшистички режим под крај 1922. године. Само, тада су оштрину тога режима осећали једини комунисти, а данас је оштрица његова уперена у првом реду против грађанске опозиције.

У свом говору у Парламенту, 3. ов. м., Мусолини је покушавао да објасни и оправда ово своје најновије скретање са пута ка нормализацији којим је до сада ишао. Његово објашњење је просто: за скретање је крива опозиција која је на сваки помирљив акт фашизма одговарала пооштравањем непријатељске кампање. Та кампања опозиције, по уверавању Мусолинија, имала је резултата толико да данас у Италији свако ко је фашиста рискује свој живот !

Промена политичког курса имала је за директну последицу одвајање Саландриних либерала од фашистичке скупштинске већине. Из Мусолинијева Кабинета су изашли представници те групе: Казати, министар просвете и Сароки, министар јавних радова. На њихова места дошли су фашисти. Смењен је такође „лажни фашиста,“ министар Овиљо.

Дакле, Италија ће опет, као и прошлог пролећа, бирати Скупштину под строгом контролом фашиста, — ако, то јест, не искрсну новаизненађења. Јер у данашњој Италији све знатнији чинилац постаје Краљ, који се, до рата, у питањима унутарње политике, никад није видео. Колико је његова улога пресудна види се по овој пикантерији. У свом поменутом говору од 3. ов. м., Мусолини, — који је још месец дана пред свој долазак на власт подвлачио „републикански карактер фашистичког покрета — сматрао је за опортуно да опозицији потури потајне републиканске тенденције. Денунцијацаје овакве природе су новост за Италију.

Изборна реформа, према предложеном Владином пројекту, дели бираче на три категорије. У првој су сви бирачи само са једним гласом: то је у главном радничка маса и маса неписме (их. У другу категорију спадају бирачи са два гласа. Овај привилегиј добијају грађани који одтоварају неким специјалним условим, разврстаним у 11 разреда: родитељи са најмање пет живих, или у рату погинулих синова; они који плаћају најмање 100 лира директног пореза; власници, директори и администратори дневних листова или недељних часописа, ако излазе барем годину дана; журналисти, који су барем годину дана уписани чланови признатих професионалних удружења; чланови самоуправиих тела; одликовани за војничке или грађанске заслуге;