Pokret

--

+ | Е: “

покрет

258

„После свега овог четврти случај постаје конклугиван. Овде Шекспир вели: СоПеасива тушћ гће атеат ој Пау ааџипТаре и израз сопеадига постаје отрах и трепет свих тревндилаца. Костић покушава „занесен“, Шлетел рез а сем тога тостоји маса штрупих мопућности: удружен, «спојен, једно са, и т. д. ма да ниједан од ових израза не задовољава. ДР. (Стефановић овде веома. слободно и необично, на начин који би се још мотао дискутовати, преводи са „охрабрен , речју која није ни синоним ни изрично захтевана текстом, но чисто један начин уда преволилац реши како било нешто што се не да превести. И овде, што се најмање могло очекивати, ГР. Шанлуровић шала на исту мисао, и употребљава шету неочекивану реч, реч која није шревод но само једно од стотину решења једне тешке фразе.“

.. „После оваквих јрезултата детаљног испитивања нианса у Шекспиру, и начина на који су оне шревођене, 'немовуће нам је, (и поред своје најбоље воље, прогласити Г. Пангуровића (независним преводиоцем „Хамлета, ш њега уврстити у ред наших треволилаца Шекопира. А како је од публикације Др. Отефановићевог текста шротекло равно три године, за које је време тај текст (био изложен јавно шред публику, и како за то време нико његово ауторство није спорио, принуђени смо да дефинитивно категоришемо Г. Пандуровићевог „Хампета“ као покуштај емендације „Хамлета“ Др. Отефановићевог. Е

„Сведочанства ће, изгледа, ограничити број својих свезака ша девет ишли десет. У штампи је „број лудака а у ттришреми бројеви који ће се, како чујемо, звати „Пакао и „Рај“, од којих ће сваки бити изненађење за публику. После ових бројева, састављених из шисама, књижевних радова и пртежа суди ван уобичајеног круга саралника „Сведочан_ става“, доћи ће неколико, или, можда, још само један редакпибски бреј. Што се тиче сарадника овог часописа, њихов је број увећан једним пшрилотшлипом; шридошита се зове Милитвоје '(Отепановић, година му може имати седамнаест, — и апсолутно има талента. Од две његове песме које су пуштене у пети број „Оведочанстава (доносимо једну.

Молитва

Молим ти се за мачора, за мишића и за пастира,

За радног мрава, матарпа тужног, и за кутију и за коња, За ружне речи што никад неће љубити мира,

За мштрис штума, за прнило њиве што воња,

Молим ти се за ратника, за работника, за пастира.

Молим ти се за сличице, шптичице и жилице,

За плаво, црвено, жуто, и омеђе, и зелено,

За село, за пса, и за дете ол паса уједено,

За рематизме, за (бољке, за оног што неће да преболе,

За гралове, за бурна писма, и за све оне што се воле.

Молим ти се за Шар Планину, за дивокозе њене, и за качаке, За ноћ, за мир, за песму, за тлувонеме, хаттене, и лудаке; Ето молитве моје атусте, за оне, за које нико не моли;

И за бол, и за грех, и за смех, и за ујед омрти који не боли, Молим ти се за све Божиће света, копна и мора, и за бадњаке.

Иначе нови часописи ничу. Оредњошколци образују литерарне пруше и покрећу ревије; појављују се „Омладинске ставе“, „Вал“, „Јепро“, и изађе по један или два броја од сваког, па трастату. у

Крајем трошлог месеца изашао је први број месечне ревије Уметност, Покретачи ги (једини сарадници овог броја, су три члана бивше прупе „Рефлекс“: Десимир Благојевић, _ Ристо Ратковић и Душан Јерковић. Врло симпатична груша младих људи: имају одушевљења, имају љубави за књижевност, мораће једног дана нешто значити, да сада им се не може замерити што су мало конфузни, али им се може замерити што, изрледа, желе да то бушу.

Изашао је један број Зенита уперен, углавном, против надреализма. Бранка Мицића мржња тротив ,„Оведочанстава“ гони у порнографију.

2

Божићњи бројеви (дневних листова донели су нам мало ианенађења и доста задовољства. Задовољство које осећамо кал трепледамо божићње (бројеве лежи баш у томе што омо садржаје унашред шредвилели. Знамо да ћемо наћи нека имена са којима се у току године ретко срећемо (са некима, света двапут годишње: о Божићу и Ускрсу), као што су Ботдан Поповић, Вељко Милићевић, Чича Илија, Радоје Јанковић, знамо да ћемо наћи од Растка Петровића, једну инстирисану шрозу, од Црњанског нешто о Банату, у „Новостима“ професоре Универаитета, у „Времену“ историчаре ш архео-

лоте. Отворимо листове, нађемо их све (на својим местима, и шријатно нам је.

Најинтересантнији су, као увек, бројеви „Времена и „Политике“. У Времену Растко Петровић, Прњанеки, Г-ђа Исидора Секулић, Винавер; чланци Др. Влад Р. Петковића, Николе Вулића, Др. Д. Анастасијевића, Радоја Јанковића и друпих, песме Дучића, Ујевића, који се дефинитивно одлучио да опет почне да пише, Миличића, Винавера и т д. У Политици Слободан Јовановић (о окућју), 'ихомир Ђорђевић (о обичајима из Милошевог доба), Богдан Поновић, од шришоведача Нушић, Вељко Милићевић, Вељко Петровић, Андрић, „Наш Темишвар“ од Црњанског, један медецинеки чланак од Дра Пијаде, један занимљив новинајрски чланак Предрага Милојевића и т. д. Новости доносе неке нове и неке шрештампане чланке неколико професора универзитета: ГЛГ. Слободана Јовановића, Павла Поповића, Богдана Поповића, Тих. Ђорђевића (о куповини жена код Орба) ш Др. Гргура Јакшића. Није рђаво што у недостатку нових радова упоанју ширу публику и са старим, само је ипак ред, кад например из познате расправе Олободана Јовановића о Пери Тодоровићу објаве један пасус, да кажу одакле је узет. Од прилога у осталим листовима да поменемо још, из „Балкана“, чланак Д. Алексића о нашој новијој књижевности; Д. Алексић истина поступа са нашом данашњом књижевношћу онако како ће шоступати књижевни историчари кроз педесет година: сувише одсечно дели књижевност на одређене правце, доста шроизвољно распоређује људе у прупе, даје групама имена која он хоће (групу око „Уметности“ назива „Аволунтантистима“, Растка Петровића меће у надреалисте ши ако се овај у нарочитом чланку у „Сведочанствима оградио од надреализма, код Милана Дединца налази неку трактичност и т. д.) али је ипак лепо што се позабавио свим модерним покретима код нас, свим њиховим шрипадницима, и што је покушао да да карактеристику свакога од њих. ЛЕ 1.

СПОРТ

1924. ГОД.

За свакога спортисту, прошла година тредставља један низ нада и разочарења, успеха и победа, неочекиваних пораза, и најзад једно огромно искуство.

да шрестонички спорт она је најважнија, јер је тек те године Беопрад проговорио одлучно и истински на пољу спорта,

Шре свера, на нашем спортском свету у 1924. год. лежи један тежак грех: УШ Олимпијада. Много и много мастила и речи утрошени су да би се пронашао узрок оној катастрофи 0:7, али ма какви били споредни узроци, као главни остају: индолентност огромне масе спортиста, и неспособност изаораних за организацију.

Те наше. особине манифестују се сасвим видно и данас: мада већ улавимо ју 1925. још се нико није покренуо на. спремање за будућу Олимпијаду, (сем што је једино изаштао један платонски позив у нашем иначе одличном „Спортисти“). Ако се овако продужи може нас 1928. у Амстердаму тући тим — Занзибара.

55]

Прошла година донела налг је, даље, попуштање затребачке хегемоније на пољу спорта, футбала и хазене натосе. Још фебруара 1924. тадашњи трвак Краљевине О. Х 6, „Грађанска“, отишао је поражен из Београда: од БСК-а са 4:3 а од Југославије са 5:4. Када је ватим Х. 4. Ш. К 16. 11 био поражен са 4:2 од Југославије, кад се видела игра коју су тада дали Београђани, отворило се мишљиње да идемо ју сусрет знатним променама у спортској класификацији наших градова Но ипак, изгубивши штрвенство у држави затреб није изгубио своје спортске врлине. После порава у Италији „Грађански“ је почео да лагано враћа у форму своје ипраче и у борби за пехар Њ. В. Краља он односи лету и заслужену победу над Хајдуком,

Трећа интересантна појава, то су метеорски _ успеси сплитског Хајдука. Хајдук је раније имао глас врло доброг клуба који је у концерту шподсавезних трвака, важио као шрви међу једнаким; али када је стигла прва вест о његовој очајној борби, а затим друга, о његовој екразантној победи над Грађанским, цео наш спортаки свет (је био запањен. Но Хајдук је ишао из борбе у борбу, из победе 'у победу. Суботица је поражена са 5:1, 60: А. Ш К. је отишао са 6:1; У тешкој борби против Четословачке, Хајдук, који је нас застушао, (изгубио је само због немања рутине. Млади иврачи нису имали довољно хладнокрвности, али су често знали