Pokret

покРЕТ

— По цео дан стоји на прозору и гледа неће ли вас видети где пролазите улицом. Само о вама говори. 4

Опраштајући се, она му тек онако узгред добаци како би требао да се пресели из тог хотела.

— Ту је тако много успомена! — Затим: = Ви сте ме много задужили и стекли у мени искрену пријатељицу. Рачунајте увек на мене. До виђења.

По подне, госпођа га поново посети, али овога пута са малом. То по подне беше прилично весело, а кад пођоше:

— Зар нећете мало да нас испратите > — упита госпођа. — Ето, и Зага вас моли.

Он се покори, мада без воље, и пође са њима.

Прошеташе по Градац Парку, одморише се на Брсаљима, а онда их Димитрије испрати до куће. Али га ни ту не пустише:

— На чај, на чај! Уђите, молим вас.

У соби опет онзј мирис леандера и разних парфима. Широка постеља, овога пута застрвена, крај прозора наслоњача од трске. Госпођа сва румена, влажних очију, ишла је около по соби и на малој шпиритусној лампи кувала чај, при чему се сваки час окретала младићу, и весело му причала нешто, У свему томе осећала се нека пријатна интимност и породична топлота. Мала се смејала, а госпођа непрестано поправљала своју разбарушену косу, при чему се широки рукави на хаљини 3агртали и остављали пуначке руке, голе до преко лаката.

Онда се за неколико дана понови све исто: заједничке шетње, излети по околини, чајеви код ње у соби, дуги разговори. Најзад све то испуни толико његову душу, да му постаде потреба. Кад би одлазио дуго се руковали, а госпођа, остављајући руку у његовој, питала:

— Дакле сутра»

= Сугра, — одговорио би он стежући лако њепу топлу шачицу, и после тога одлазио крупним корацима.

Једнога дана, баш некако после једног таквог чаја, на којем му је госпођа немарно приметила да

у истој кући где она станује има једна лепа соба, Димитрије срете на Страдуну Вељка, Олгу, Катарину и Рачића.

— Пустињаче! — узвикну Олга. — Где сте,. забога ! ;

Димитрију би непријатан овај сусрет.

— Дакле ти и даље остајеш у „Одаку“» Упита Вељко.

— Не, — одговори Димитрије одједном сутра се селим.

Кад мало после остаде сам, он се упита: Па добро, а зашто се не бих збиља преселио.

И мада није госпођи ништа одговорио кад му је она споменула ону собу „у истој кући на првом кату“, Димитрије, дошавши у хотел, позове управника и мирно му рече:

— Сутра одлазим. Молим вас да ми спремите рачун. Ствари да се однесу у улицу Имеђу Полача, бр. 305. Да, да, још одмах ујутру.

= = =

Сутра дан, Димитрије се збиља преселио. Одлазећи у нов стан и корачајућни шареном улицом, он се осећао тако мирним и срећним, како то до скора није био, а све оно што се беше догодило тек пре неколико дана, чињаше му се као ружан сан и нешто далеко, а он сам осећао се тако невин у целој тој несрећи да се причињавао сам себи као они анђели на сликама Фра Анђелика, чист, бео анђео, са белим крином у руци, анђео безазлен и наиван. И он се смешио.

Над њим је био сунчан и насмејан дан, као да се ништа није у прошлости догодило и као да се ништа у сад“шњости не догађа. Једно босоного девојче, на углу, блистајући у сунцу својим влажним зубима, викну звонко:

— Цвијећа, госпару, купите цвијећа!

Београд— Манастир Вољавча

1924. године, Бранимир Ћосић

УЛДЕЋИА ВАРА ОВИСНО АУСТРИЈЕ

За ових неколико година своје независности, Аустријска Република је знала да вешто експлоатише своју слабост. Она је стала на гледиште, ја је њена независност, у првом реду, интерес других, а не интерес Аустријанаца и, према томе, ти други су дужни да се старају за одржање те независности и да за њу подносе потребне жртве. Додуше, мора се признати, да то гледиште није диктовано само политичким рачуном, него и да одговара искреним убеђењима бар онога дела аустриј ског становништва које је уопште способно да има политичка убеђења: то је индустријско радништво, и један део варошких грађана. Тај политички најразвијенији део, у исто време је и противан независности Аустрије. Још и пре рата, док је Аустрија била саставни део велике Хабсбуршке Монархије, овај део је према монархаји био, у најбољем случају, индиферентан. Радници окупљени у социјалистичкој странци, нису се додуше баш одушевљавали за Хоенцолернску Немачку, али још мање

су били одушевљени за Хабебуршку Двојну Монархију. Немачки националисти, пак, тежила су уједињењу са Немачком. Или тачније: они су хтели одржање Аустро-Угарске, али само као вечног савезника, то јест вазала Немачке. По њиховом схватању, Аустрија је требала остати онолико аутономна колико су и друге немачке државе (Баварска, Саксонска и Т. д.), али морала би постати немачка национална, дакле германизирана земља. Немачко уједињење они нису замишљали ограничено на саме немачке територије: то им је било сувише мало. Кад је настао слом, у јесен 1918., и кад се Аустро Угарска распала, националисти и социјалисти у Аустрији покушала су да изврше сједињење са Немачком, али не много енергично. Немачка сама била је у таквим приликама да није могла бити ником привлачна. Сем тога, убрзо се осетила и интервенција победничких Савезника, највише Француске, против сједињења. Но питање је, да ли

би та интервенција могла имати успеха, да је на