Pokret

покрет

969

страни аустријских Немаца био озбиљан покрет за уједињење. Међутим, покрет је дегенерисао у декомпозидију: немачки Тирол, место сједињења са Немачком, прогласио се аутономним, Форарлберг хтео је да уђе у швајцарску Федерацију и т. д. Дакле, ни националисти, ни социјалисти нису били у стању да спроведу уједињење : Аустрија је, по вољи Савезника, постала независна држава са републиканским обликом владавине. Природно је што је у таквој држави убрзо постала доминирајућа трећа група: хришћанско-социјална странка. Та странка је један старо-аустријски специјалитет. Не може се рећи да је она немачка национална странка, и ако су јој присталице и у прошлости давали скоро искључиво Немци. Кад то не би било парадоксно, морало би се рећи да је њен национализам и патриотизам био аустријски. Аустријски и католички. Она је била странка Хабсбуршког Дома, хијерархије Католичке Цркве, затуцаних и заосталих саљака и аполитичких маловарошана. И странка Беча, то јест оне- бечке гомиле малих људи који никад никакве улоге у историји нису имали: који су, пре сто година, са истом искреном радошћу присуствовали уласку Наполеона, као и повратку „оца Отаџбине“, цара Франца. Странка Ерцхерцога и Ерцхерцогиња, бискупа и надбискупа и високе аристократије аустријске народности. Номинални шеф био јој је дуго времена принц А. Лихтенштајн. Али директиве за свој рад добијала је од клике која се купила у двору покојног Франца Фердинанда. Хабсбуршка и аустријска, она, наравно, није могла бити пангерманска. Она, дакле, није тежила уједињењу са Немачком. Према томе, и изгледало би да је способна да данас носи независну Аустрију, онакву какву жели политика Француске. Али садашња Аустрија је република јер друго не може да буде, пошто нико још није дошао на апсурдну мисао да у Бечу рестаурише Хабсбурговце. И ту републику има да одржава хришћанско-социална странка, — дојучерашња странка ерцхерцога и ерцхерцогиња!... Кад би у данашње време могућна била нека врста теократије, Аустрија би пре могла примити такву форму, него што би могла остати република под вођством хришћанских социјала, ушео клерикалаца. Овакву каква је, независну Аустрију морају и даље, као што су идо сада, одржавати Савезнеци, то јест Французи (пошто се остали, у овој ствари, показују мање интересовани) без јаче сарадње од стране самих Аустријанаца. Аустријски политичари то знају, и зато се њихова политика према Француској, а и осталим Савезницима, често не разликује од просте политичке уцене. Кад год дођу финансијске тешкоће, Аустријанци траже помоћ, претећи да ће, у противном случају, независност Аустрије постати неодржива. Имају две алтернативе: једном . плаше Француску, другом Италију. Ова друга непосредније се тиче и нас и зато је прво

помињемо. Она је, у истини, остатак неких магловитих планова који су постојали још и после слома Аустро-Угарске у некојим париским и лондонским круговима. Основна идеја тих планова је: да се ипак нађе нека заједница међу државама „наследницама“ у форми некакве Дунавске Федерације. Разуме се, Италија која, с правом, у таквој федерацији или унији гледа обновљену некадашњу Хабзбуршку државу, неће да чује за овај план. А такође није познато дасе њим одушевљава икоја од „наследних“ држава. Уосталом, како би сеи могле одушављати»г Од њих се просто тражи да оспособе за живот Аустрију и Беч, разуме се, на свој трошак. Какве би оне користи отуда имале, то нико не зна да каже. -

Друга је алтернатива : сједињења са Немачком. Сад је опет о њој много речи у дневној штампи. Недавно су, на име, некоји видни политичари аустријски (Председник Парламента Дингхофер и бивши Канцелар Франк) били у Берливу, где су конферисали са Председником Ебертом, др. Лутером, др. Штецеманом и још некојим немачким државницима о наслањању Аустрије на Немачку. Ово наслањање не би значило политичко уједињење, које је искључено Версајским уговором. Формално би, дакле, Аустрија могла остати „независна“ држава, али са гледишта индустријског, економског и финансијског она би била у тесној заједници са Немачком. Наравно, ова заједница била би само: први корак на путу ка дефинитивном уједињењу. То ни Аустријанци не пропуштају да кажу, излажући серију својих већ свом свету познатих аргумената о немогућности ексистенције независне Аустрије.

Јасно је да је и овај корак аустријских политичара у Берлину уцена Савезницима, који треба, опет, новчано да помогну спасавање аустријске независности. МИ очевидво је, да ће овакве уцене, у колико се Немачка буде више консолидовала, постајати све чешће, као што је очевидно и то, да ће Аустријанци, временом, тражити све тежи откуп за пристајање на — независан живот...

После рата су Енглези на арабљанским територијама направили неколико независних држава: Хеџас, Ирак, Грансјорданију. Али експерименат је, како се чини, ванредно скуп: јер треба златом плаћати чак и Њихова Величанства Краља Хусеина (тај је већ детронизован), и сиза му Фејзала, и другога му сина Абдулаха, да би се овима исплатило да краљују. Но ипак, кад Енглези, који знају шта раде, од свог експеримента не одустају, биће да он није сасвим бескористан — у Азији. Али тешко је веровати да се покушај који обећава неке резултате на Тигрису и Еуфрату, успешно може имитовати и на Дунаву у Средњој Европи! А независна Аустрија није мање вештачка формација од Трансјорданије или Ирака.

| РЕН.

ПОПОВА ПРИЧА

: ... Тек што се бијах прекрстио према икони и

кадилу у источном ћошку од собе и таман закрочио у кревет, док стаде лупа на кутњим ми вратима. == Ко је... запитах гласно. — Отварај!... Наши смо...

одазва се мушки глас испред куће,

Ја пригрнух кабаницу и изиђох те откључах и отворих врата. Погледах, и према свјетлости од муње која баш у том тренутку бљесну, виђех коња под седлом и пред њим човјека у ком познадох Илију Међедила с Порија.

— Улази, јадан не био!...

викнух му; и он,