Pokret

покРСТ

301

говорити о каквом озбиљнијем утицају италијанске уметности натраг ка истоку. Помињемо га јер нас обе стране интересују — између обе смо. Први је талас тога угицаја од ТУ до 1Х века према Риму и

равно око простора, не обазирући се често на пре: ломе углова и испаде зида — док Атос и Мистра задржавају издељеност на засебне сцене, обично оивичене црвеном траком). Други део утицаја на

јужној Италији (он иде и до у каролиншке и отонске минијатуре), а затим, крајем ХИП и почетком ХШ века према Италији, Шпанији, чак и Француској и Немачкој, када се ствара „Тајо ђугапнп-ски“ стил, „Мапшега ђихапшпа“, или школа „Лајо-Стего1зе“. Тада се за ОПисеп-а може пратити читаво укрштање дејства византијскога на Италију и италијанскога на византијску уметност. Али у главноме утицај Италије на уметност Византије остаје незнатан. Он се ограничава у главном на Балкан, и то пре на нас Србе него на Грке и Атос; а и то није никако утицај Ђотовога времена — него, или, Оиргеп-а, или чак доцније, у неколико, Венецијанаца ХУГ века, Што се пак тиче утицаја италијанскога на сам ренесанс Палеолога из ХИМ. века у Цариграду, Кондаков би признао понешто италијанскоме Дуђенту, док Мије мисли да је Цариград потпуно независно могао развити из себе све то подмлађивање. СтжиГовски, као и увек, и овде све даје Ориенту,. Ми се Срби ХЛУ века нарочито издвајамо, образујући тако звану Македонску школу (чији утицај убрзо видимо чак на Русији, за разлику од „Критске“ школе, која осваја Атос (нарочито доцније у ХУ и ХМ! веку). Тај наш ХЈУ век добија импулс свога оригиналног препорода највише преко старих минијатура, затим са кападокијских фрески Х века (одакле долази подела живописа, по унутрашњим платнима наших цркава, у фризове, који иду водо-

наш живопис ХЈУ века даје сам Цариград Тек трећи, најмањи, припада Италији. Њему можемо приписати увођење као неке интимности у дотле строге византијске фреске, и када видимо да на Рођењу Мати љуби Христа, да му на Оплакивању брише лице, да је на Распећу клонула, да се Христос сам пење на свој крст, и т. д., знамо да је то заслуга или кривица Сиене или Венеције.

Српско сликарство Средњега Века оставило је највећи број сачуваних примерака, тако да може бити најсвестраније проучено. Грчка и Бугарска су имале мање споменика, а цариградски су потпуно упропашћени (тамо имамо само мозаик, ито да није Коре неби ни о њему могли имати тачно мишљење; Солун исто тако има само мозаика). Иконе, минијатуре и илуминације рукописа — књига допуњују материјал. Целокупно византијско сликарство није никада имало и чисто сликарских претензија. Оно је у првоме реду било декоративно сликарство, а затим тек имало и наративну улогу. М тако схваћено оно можда најбоље и одговара месту, т. ј. покривању површина унутарњег простора простране архитектуре. чистих површина, простих геометријских облика, и комплетирању његовом у монументални ансамбл ентериера. Више натурализма можда овде не само да не би било на своме месту, него би вероватно чак слабило основну простоту ефекта. Независно од њега, тојест без дубљег а нарочито