Pokret

302

–покРеЕТ

а

без таквог утицаја који би оставио и доцније трага,

.

развија се сликарство италијанскога ренесатса као

прво хронолошки после византијскога. Италијанско сликарство (и фреска и икона) одмах показује много више чисто сликарске тежње, и мада у савршенству, или боље рећи виртоузности извођења, у почетку азостаје иза византијскога, оно је дубље сликарско и по увођењу и савлађивању проблема треће, дубинске, димензије и по одсутности сувише лако декоративног схватања и изношења Византијски сликар распоређује материјал по повшини да би

испунио дотични део простора који има да покрије, а тај материјал, ту преставу визије своје замишља у две димензије само, па га затим тако у две и даје. То ће дуго радити им Италијани — али што ће италијански сликари одмах покушати, а што ће

византијскима само по кад кад као случајно успети, то је да за сваку композицију конструишу једну равнотежу материјала, макар чисто цртежом, кад боја није ни код њих, као ни код примитивиста. добила своју вредност тоном, интензитетом и освет љеношћу. И што се тиче самога третирања фигура, оно је у ранијем периоду (т. ј. ономе више површински схваћеноме) и у ономе из ХМ века где се у једноме ренесансном покрету византијско сликарство обновило, уневши много живота природе у раније хладну монументалну декоративност, која се већ била укрутила — али то не враћањем на реали. зам, него као неким себањем на неки дивни мало апстрактни идеал класичне лепоте (где је поред тога оживљавања покрета, фигура, сцена и пејзажа, добила нарочито у развоју локалне пластике истина и ту не враћањем на више натуралистичко схватање облика, него усавршавањем чисто до шаблонске јефтиности декоративнога моделисања ком“ плементарним спреговима боја), на један толико виртоузно артизански начин извођено, да се осећа просто занат. Свуда се види једна таква лакоћа и брзина бацања на зид фигура и комбинација, да више не само нема проблема, него нема ни сликарскога интересовања самога мајстора који слика. То су морале бити генерације занатлија које су своју вештину довеле дотле да су радиле и не мучећи се више да дискутују основне проблеме сликарства што ће постати главна преокупација доцнијим сликарствима — него само нижући скоро готове типове лица, одела, пејзажа и начина давања пластике. И тамо где се у Дуђенту и после њега меша италијанско сликарство са византијским, увек се на први поглед разликује једна хладна често монументално схваћена, али увек декоративно дата, византијска фигура — од топлије, мекше, ивтимније положајем, покретом а нарочито изразом, фигуре италијанскога сликара. Наше српско сликарство има да захвали том италијанскоме сентименталном натурализму за много коју питомост на византијски нешто хладној фресци нашега старог живописа. Разуме се да ово детаљније аналисање није ниуколико дотакло дискусију о свој пуној вредности старога нашега живописа која му је у историји уметности дата. Он остаје увек за свој дати тренутак на ирвоме месту свеколике сликарске уметности уопште.

У архитектури смо дали можда мање саврше нога али смо зато унели више чисто свога духа. И нарочито је тај дух то што наш Средњи Век у

грађевинству чини оригиналније нашим. У архитек-

тури је дискутовање много простије, пошто ту по~

стоје многи већ готови елементи чије је порекло јасно познато и по којима је лакше пратити развој. Не чини сву величину једне уметности само оригиналност њених елемената. Ми нисмо били једна велика, културно тако потпуно и независно развијена нација, да смо могли дати, када је до изражавања дошло, једно спонтано и чисто наше материјализовање форми. Ми смо се населили, млади, неразвијени, на платоу те планинске вододелнице, чије су једне воде силазиле Западноме Мору, а источне падине спуштале се Византији. Развили смо се под додиром већ развијених суседа и сасвим природно, кад смо осетили потребу за грађењем, дизали смо онако како су напредни суседи већ то радили. Али вером ближи Истоку, ми смо и пркве (а то је био најзамашнији део грађења у опште) градили у главноме како их је тај православни Исток већ градио. Са културом и целокупна умет ност је била под том школом. Ипак, у почетку снажења, млада држава је подчинила прво при-

морске крајеве и везала се економски преко Ду-

бровника са Западом, отуда у првом озбиљнијем Рашкоме — Немањином периоду грађења и имамо претежнији латински утицај. Од тада су многи латински елементи заузели места на нашим ондашњим споменицима тако срећно и успело да су тиме стекли право грађанства и морамо са њима рачунати данас, када оживљавамо једа“ дефинитивни стари српски стил, сматрајући их као саставне делове његове, равноправно са целом основом коју смо са истока примили. Ту свакако нису цистерцитска ребра крстатих сводова (која су ко зна како, преко јужне Италије или можда чак и Мађарске, до нас допрла), или још мање чисти романски скулптовани украси —- али су већ можда унеколико романски портали, а свакако оплата мермером, „рундбогенфриз“, розете, велике четвороугаоне куле и још много што шта чисто западни, Ако будемо хтели дубље улазити у испитивање, констатоваћемо да је ипак за основу. на којој ће се развити тип црквене грађевине ове прве велике групе, узета ориентална базилика са куполом. Додавањем опет ориенталнога нартекса (т. ј. на ориентални начин подведенога под заједнички кров са бродом цркве, а ређе само цариградски спреда засебно призидазога), увођењем бочних вестибила и постепеним претварањем њи“ ховим у певничке али праве трансепте — само ниске — базилика је доведена у комбинацију са основом латинскога крста и тако створен један особези, чисто наш, тип грађевине. Ускоро бочне капелице, ти ниски трансепти — певнице-и остали придодати простори, дају јелнобродној споља ешелоне тробродне базилике. Дечани идуи до пет бродова, на крају тога развоја. Често имамо спреда додату једну, или две симетрично постављене латинске куле. Најзад често је тако у основи источна грађевина обучена и обрађена западно у тосканску оплату мермера и украс романске пластике. Ипак, мада снажно развијан, дефинитивни облик који би настао после свих ових еклектичких стапања није дочекан, За то су нам највише криви Турци. Раније још млада држава изгубила је била излаз на море, али се полако сишла и преплавила византиј: ско земљиште Вардара. Ту се појављују многе грађевине са свим обележјем „тешњега додира са Гр-= дима (Цариградским, Солунским и Оридским). Уз компромисни латински појављују се паралелно и