Pokret

304

покрЕТ

да смо били грађевински културнији, изгледало есенцијелно: статички смисао грађевине, принцип по коме се она на земљи држи.

Византинци су градили једним грађевинским елементом који се идеално прилагођава њиховој конструкцији, и збиља у дебелим спојницама малтера опека им је у највећој мери дозвољавала све њихове смеле комбинације и склопове. И они суу главноме на тим конструктивним деловима и остали, превукли су их мозаиком или фреском али им облик нису скривали нарочитим украшавањем. С поља још већма остављено је конструктивним масама да саме собом, а у боји материала у коме су, говоре за своју естетику. И том лојалном искреношћу, а кроз савршену логичност основне замисли, дошла је „лепо та“ византијских творевина. Она није прво тражена и предпостављана осталоме, она је морала доћи као атрибут дубоког, поштеног и искреног дела. Као архитектонска грађевина а не као споменик скулп“ туре великих димензија, византијска концепција је основном замисли условљавала унутарњи простор обухваћен и пресведен архитектуром. И овај унутарњи простор је тај због кога ова у главноме и постоји. Изглед смољашности му је потпуно по"дређен. Код наше грађевине је ва против главно оно што ће се очима из далека морати споља допасти. Унутрашњост је само последица спољашњега облика грађевине. Зато је у две најзначајније грађевине Грачаници и Дечанима, као простор сасвим упро"пашћена. Идући само за тим спољашњим ефектом (Срби разбијају сажету равнотежу прикупљених маса византијске грађевине, они издужују хармончне про-

порције њене, пењу висине и куполу стављају на врх степенасте пирамиде. У својој доследности Византинци су проводили свој чисти унутрашњи распоред и кроз фасаде, којима је сам тај израз унутарњости најбољи могући украс. Срби их на против схватају са чисто украсне стране и не смета им ако је подела лажна и не одговара унутарњем конструктивноме распореду (и кад Рашка подводи нартекс под зајднички кров са самим бродом цркве, она и са фасада брише поделу). Најзад, гледајући да спољашност својих храмова што више украсе, Срби не презају да богате бојом и патином материјала фасаде опека, прошарају украсима резанога камена, па некада чак и тај камен обоје озго бојама.

(С друге стране баш то разилажење нашега схватања са схватањем других, чини те творевине нашима. Није била аутентичност елемената то што би чинило уметност Средњега Века апсолутно нашом и великом. Више је то једна колосална воља, једна, тежња да се граде и дижу импресионантни споменици несравњенога замаха. Једна способност да се асимилију одговарајући конструктивни и украсни

мотиви, да се комбинују и развију у најоригиналније материјалне азражаје. А нарочито је наш сам дух који све то прожима, све то карактерише, и даје целини обележје баш Српскога Средњег Века.

У науци и критици уметности шовинизам само штети, и баш признавши истину и свакоме његово, можемо с правом остати горди на оно што остаје чисто наше јер то није мало.

Александар Дероко

ПРУ ТАНА ИСО СЕТА КАО ПА АНА МАЛОГ

(1. НОВЕМБРА. 1769. ГОД.)

1 Ако се бокешка Крајина, са свима у њој који

су живели од милости млетачке Сињорије или су је жудно изгледали, узнемирила појавом лажнога руског цара Петра Ш, збор на Цетињу са непосред“ ним последицама својим унео је у њих праву вртоглавицу. Од тога дана све што је млетачки осећало у том крају претворило сеу оком у ухо: посматрало је сваки покрет Штепана Малога и његових присталица, и хватало сваку реч њихову и о њима. Уходе су посведневно кружиле између Котора на

једној и Цетиња и Махина на другој страни, но-

сећи с једне стране упуства и доносећи са друге вести. Провидури су их добијали посведневно. Било их је свакојаких, али се из свих видело двоје: да Шћепан не миче са Махина и да му број приста-

лица расте сваким даном.

А Шћепан треба да се уклони отуда и да тим самим од Републике отклони сваку одговорност и да Крајини поврати потребан мир. Али како он неће ни у Црну Гору нити камо на другу страну, све под изговором да чека одговор на писма послана у Млетке и у Беч; а Рениеров тајни план да се из веде треба времена и да се укаже подесна прилика,

провидур, не знајући што друго, покушава преко