Pokret

306

тако ниским, да се Стукановић морао добро сагнути, да га не би закачио главом.

Кад уђе у избу, Стукановић стаде и погледа унаоколо. Одаја учини на њ врло непријатан утисак. Права сељачка изба. У њој је Шћепанова постеља, начињена од дасака, као и у другим сељачким ку-“ ћама; у средини одаје огњиште с ватром и над њом земљани лонац; две дрвене столице и преко њих пребачене струке; а мало даље, поред зида, сточић покривен столњаком и на њему осам чаша, чешка роба, разне дебљине и величине.

Затим баци поглед на Шћепана и нађе да одело на њему, по својој разноликости и каквоћи, одговара изби.

На ногама имао је арбанашке папуче и вунене чарапе у више боја; доле бели беневреци од свиле,

турскога кроја и израде; горе црвени џемадан доста изанђао; преко њега свилен јелек са цветићима, поклон од митрополита Саве, као и беневреци. Преко јелека је долама, италијанског кроја и од обичног белог сукна; на глави капица од црвеног сукна, која му је покривала све чело до обрва, а преко кзпице војнички калпак, обичан, с пуно рупа, и распаран тако, да му је покривао и врати рамена, који је сваки час спадао а он га руком повлачио преко главе.

Најзад погледа бољеи Шћепана. Нађе га средњег раста, мршава саставом, сивих очију, малих, плавих брчића и обријане браде; капица му је, међутим, покривала косу тако да му се ни прамичак вије видео испод ње.

Кад је Шћепан увео госта у своју собу, по: нуди га да седне, па седе и сам. Стукановић први започе разговор.

__ Шта сте желели од мене господине Шпепанер почеће он. Толико пута -звали сте ме лизно.

— Нисам ја господин, одврати овај, него Шћепан, мали међу малима. Хтео сам да од Вас чујем двоје: какво зло чиним у држави прејасне Републике, кад сам ја умирио духове овог дивљег народа, који ништа не зна за божанске и људске законе; и друго, зашто главни провидур гледа да ме протера из млетачке државе, шта више ради ми о

глави и обећава на име тога велике награде >

На то ће Стукановић: — Господине Шћепане, ваше понашање и начин рада не слажу се с нашим мишљењем, јер сте начинили смутњу у овом народу па и код турских поданика православне вере, уверавајући га да сте московски цар Петар Ш.

__ Ја то никад нисам рекао него сам Шћепан

Мали, све док Господ, по свом обичају, од малих не учини велике, и од великих мале.

— Па, ето, те ваше речи имају управо значење, које је могло навести, као што је и навело, овај прост народ на поступке, који су се десили, да те

проглашују царем и својим спасиоцем.

— Ја само казујем прописе божје и закон Христов, који каже да треба љубити свог ближњег као себе самога, и, у име Христово, праштати увреде и клевете, те да се ником не учини зло. Ја се др“ жим прописа божјих.

— То је посао свештеника, а у држави пре јасне Републике није допуштено радити без одобрења власти. Зато би много боље било, да то поповско подметање носиш на другу коју страну. За

то је мпого већа потреба у суседној Црној Гори.

покрет

— Има седам година како ме је Бог открио и наредио ми да идем по свету и да владаоцима о6јавим ову божанску вољу, те да сви скупа, по вољи божјој, раде на прогонству заједничкога непријатеља свете вере.

— Али то су само речи и зановетања људи

мало здрава ума, којим теже да потчине друге не

довољно образоване у свету.

На те речи Шћепан скочи и, дохвативши подерани калпак с главе, тресну га о под говорећи да он следи утицају божанског наговора, готов да поднесе сваку казну и мучење, да би стекао божанску славу.

И Стукановић скочи на ноге, па терајући шегу са Шћепаном, рече му: — Али кад сте таквим у толикој милости Господа, учините чудо са мном, да вам будем следбеник, да идем вашим стопама по свету и да проповедам ту заједницу владаоцима и пуку хришћанском.

–- РНастаће време божанског наговора, од врати на то Шћепан, који ће научити и Стукано: вића и друге божанским прописима.

— Да, али Република не жели да због вашег рада има сукоба с Отоманском Портом; а ви, ако сте следбеник Христов, зашто да изазивате пропаст толиких душа хришћанских, само због једног нетачног тврђења, јер Турци сумњају у ваш рад и саревњиво гледају на своје поданике православне вере. Дакле, мудрост захтева избегавати сваку опасност, а наша света вера тражи да се спречи пропаст толиких невиних лица.

— То Господ Бог неће допустити ! додаје Шћепан.

— Али, ако се то деси»

— Али ту је седам хришћанских царева! ') Они

ће удружени радити по божјој вољи и савладаће

овог непријатеља вере.

— Ваши ме разлози, господине, не убеђују. Зато би добро учинили да се, у интересу ове државе, уклоните одавде и да вашу божанску сетву неслоге однесете негде на другу страну.

На те Стукановићеве речи Шћепан одговори да је послао своја писма у Беч, у Цариград и Сенату у Млетке, од кога ће доћи наредба главном провидуру за њ, те да због тога ту мора чекати на одговор. А Стукановић, не знајући да је Шћепан заиста послао Таква писма и да се нада одговору, него гледајући у овоме варалицу и у сваком његову тврђењу нову лагарију, одговори му: Е

— То су обична причања, стари изговори. Одговори ти никад неће стићи.

— Јесте, али да су моја прва писма, послана преко покојног провидура Паруте, испослата, моја предвиђања остварила би се.

Не знајући да и ту Шћепан говори истину, Стукановић поново начини алузију на потребу да Шћепан оде на другу страну, што овога наљути те опет скиде калпак с главе и тресну га о под изјављујући да не може ићи пре него добије одговор на већ одаслана писма. На то Стукановић изјави како то иде у недоглед, да Шћепан налази с времена на време изговор, те Бог зна докле ће то тра-

ужурбано

1) Под овима Шћепан је подразумевао: Аустрију, Енгле“ ску, Холандију, Пруску, Пољску, Шведску и Млетачку Републику. Русију никад није помињао нити је волео да говори о њој.