Pokret

312

на време одговарао би: да Бог све држи и зна шта ће доћи за тим.

Најзад Стукановић му добаци, нека гледа како да спасе и себе и онај крај од Турака.

— Али ја извесно морам чекати овде одговор на моја писма, одговори му Шћепан на то.

— А ми ћемо бити приморани да радимо против вас. ;

— Слободно објавите да ћу кроз петнаест или двадесет дана поћи на Исток, и да мислим у Мореју, и, ако ми верујете, пишите скадарском паши да ћу проћи кроз његов пашалук са само два лица.

— Зар није могуће стени ваше поверење, чак и кад сам вас заклињао именом божјим да ми кажете у поверењу и с вером.

На те речи Шћепан узе Стукановића за руку па му рече:

— Говорим вам у присуству Бога и истину вам кажем, коју да не казујете никоме сем главном провидуру: да ћу, чим стигне одговор на моја писма, извесно поћи на запад, на Ријеку или у Трст, а можда и преко Млетака, и да пу тада тражити од главног провидура што ми буде требало за пут.

Ш

(С тим је завршен разговор између Стукановића и Шћепана Малог, који је трајао пуна четири и по сата, |

По повратку отуда Стукановић је известио провидура Рениера о свом разговору са Шћкепаном, па му је поднео и опсежан писмени извештај.

Пошто је изложио свој разговор са Шпепаном Стукановић тамо казује своје рефлексије, пружа своја опажања и најзад оаје суд о пустолову, кога већ свуд зову Шћепаном Малим.

По његову мишљењу и колико му то — како он скромно вели — допушта његово мало искуство, Шћепан је, извесно, неко црквено лице. Тако је закључивао о Шћепану по томе што за све време разговора с њим није открио ни политичке ни државничке идеје. Све што је Шћепан наводио и говорио било је, вели, узето из Јеванђеља и Ов. Отаца: а све мишљење и сав говор сводили су се на божје провиђење.

Стукановић је неколико пута покушавао да изазове или нагна Шћепана да се каже шта је. У

неколико махова рекао му је да мора бити е је ка. .

ПОКРЕТ

луђер. Али је то Шћепан увек одрицао. А кад му је рекао, ако није калуђер, да мора бити поп, Шћепан му је изјавио: „Калуђер извесно нисам, а ако баш верујете да сам поп, сматрајте ме таквим“.

_ На супрот другима који су у Шпепану гледали човека вишег рода, лепих покрета и бољег образовања, Стукановић је у њему нашао лице простог рода и простачких манира.

Тако, кад им се у вишесатном разговору сушило грло и језик лепио за непца, Стукановић је гледао Шћепана како их кваси вином. Он је набројао, да је Шћепан, поред прво попијене ракије, пет пута наточио суд с вином, мешајући га с мало воде, и све та чинио је у покретима који су одавали простог човека.

Још му је интересантнији био Шћепан у моментима кад би опазио да му се угасила лула. У место да позове кога од оних што су га служили или да лулу запали жаром из машица или са дрвета, Стукановић га је гледао како би полетео према огњишту, дохватио руком жар из ватре, бацао га с с длана на длан и намештао у лулу. Ти Шпепанови покрети били су природни, нимало извештачени, и Стукановић гледајући га замишљао је да гледа сељака Далматинца или Бошњака, код којих су ти покрети! исто тако природни, а никако лице вишег рода и отмених покрета.

И поред сличности с портретом цара Петра Ш, који је имао прилике да види, на основу својих посматрања и дугог разговора са Шћепаном Стукановић је закључио: да овај не само што није оно за шта га тамошњи народ“ сматра и због чега га слави, него и да уопште није од бољега рода и колена. Али му је било јасно откуда, при свем том, толики углед Шћепанов код тамошњег света. Код тамошњега света пробудило се и распалило верско осећање; био је распаљен верски фанатизам код православних Срба, код којих је само име руско било довољно па да угуши здраво расуђивање и да му утули осећај дужности према свом законитом принципу па и према свом властитом добру.

Али како би друкчије и расуђивао млетачки чиновник, који је потицао из тог истог народа, који је напустио веру својих предака и хтео да се што јаче додвори млетачкој господи Р

Јов. Н. Томић

ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ НАШЕ ДРЖАВЕ И НАШЕГ НАРОДА -

Био једном један католички поп у једном селу и тај је сваке надеље и свакога свеца држао народу доста и превише. Дошао једном у то село шошу на инспекцију бискуп. Кад то дочуше сељаци саставе депуташцију те одише бискупу да му се туше. „Што, веле шош нама већ десет година птроштоведа једно те једно те нам изиђе већ на (врх главе; него заповеди му, да нам и о нечем другом проговори. Бискуп затита сељаке, о чему то шош увек шроповеда, а они ће њему, да увек исто проповеда. На дуга иститивања сељаци најзад привнаше, да баш ни не знају о чему он товори али знаду само то, да им увек исто прича, Бискуп се тада окрене попу и заповеди му: „Од сада да им говориш ону исту проповед, све дотле, док не буду знали шта пим. птригташ“.

Ето, та ми прича пада на памет, кад се лаћам да пишем о народном здрављу Ј угославије. ишем већ десет година, и увек пишем једно те једно: само то једно што (пишем и ја и цео низ лекара мало ко слуша. Али, Ми ћемо то једно и даље писати, ма досадили целом овету и свом народу, пи саћемо то једно све дотле док нас народ не послуша, док сам не спозна оно што је нужно да спозна.

Груба, је иетина да сваке године код нас умире триста аиљада људи, груба, је истина, да барем половина од тих умире (бев потребе и да би се те хиљаде могле спасти, кад би знале живети како треба. Груба је истина, коју проповедамо ми млађи десет година, а старији наши лекари већ и дуже, да на непотребно боловање сваке године туби наш