Pokret

290

као и Срби, да се та земља веже за судбину сваког нашег краја, Хрватске као и Србије, Далмације као Босне и Црне Горе. Јужној Србији треба железничка веза преко Старе Србије са Сарајевом, преко Црнегоре с морем, да и из тих страна добије прилив нове снаге како га из Србије добија.

И још један велики практични интерес веже западне крајеве наше државе, Хрвате и Словенце, за Јужну Србију. Та је провинција најбоље тржиште за експанзију напредујуће словеначке и хрват: ске трговине и индустрије, те сувишка интелиген-

покрет

ције која узалуд тражи намештења по Љубљани, Загребу, Београду.

Сваки Србохрват (а и сваки Србин и сваки Хрват) треба да буде свестан да је Јужна Србија исто тако као ужа Србија и Хрватска неодвојни део заједничке нам домовине, услов за слободу, величину и напредак свих нас без обзира на исток и запад, вере и називе, и да без те Македоније ни српско ни хрватско име и народ не могу значити много ни на Балкану, а у Европи баш ништа.

Загреб, фебруара 1925. _ Д-р Кузма Томашић

рањен

ЗАПИС О ДАРОВИМА МОЈЕ РОЂАКЕ МАРИЈЕ

После оног што ми се непојмљиво догоди хоћу по истини и докле се речју ухватити може, да 34 пишем све како је било. Чиним ово не ради истицања себе (овде ми доле још мало боравка остаје), ни да спомен о себи оставим, него за олакшање души да не крене оптерећена тајном, коју немајући коме, хоћу овако немо записујући да поверим хар-

тији. Стрепња ме да ли сам кадар обавити, те је у мени молитва да ми се подари моћ.

Клица мог страдања заметну се пре него ја у

матери. Поуздано не знам, али као да је овако текло: Од како памтим, увек ми на уму беше тугаљиво знање да негде постоји Марија, та моја рођака. Матере нам из исте утробе настале, завадише се за навек, кад дође време удаји: У истог момка загледаше се, а он изабра млађу и наочитију. Моја будућа мајка, само да не гледа сестрину срећу, пође за првог с јабане што је запроси. Те током "живота овамо до нас допре свега двапут глас о тој тетки: Кад роди женско дете, (којом приликом моја мајка исказа ружне жеље о новорођенчету, није често понављати) и кад злим случајем паде на поледици и преломи се у кичми, од чега издахну. Моја мати дознав убледе и само промрмља: Јесам ли казала! Шта је то имало с њене стране значити, покајање или злурадост, недокучно ми остаде, јер више покојницу никад не помену. Али би у очи празника и на задушнице, палила на нашем гробљу по свећу више. Једном се ослободих запитати је: „за кога тор“ — „за туђе мртве, синкој“ каза ми расејано и не гледајући ме у очи, моја мати.

Кад ме ово снађе и њој одавна паљена је свећа за душу, |

Како на глас о: смрти Марије одјурим тамо и шта затекнем Бејах у то време замиловао и припремах се

запросити милооку и несташлуком насмејану црнку. Знате вишњу кад дозрева, ето такву. Ни ње сад нема, па ме туга казивати више него ли морам. Нека се о њој ово само зна: Ножица у ње малена беше да видев је радост би ми увек у немир скренула. И баш у очи дана у који заказасмо веренички прстен и завет, дође ми порука из места ни пет сати пешице одавде: Умрла ти је, вели, рођака Марија, уседела и осим једне бабе самотна девојка у кући, те ковчези дарова иза ње осташе. А ти, вели, пази и не полакоми се на пустолине, јер их она ником не завешта, и јер не поживе нити умре као друге. И опет, вели, у памет се, момче !

Зашто се тога тренутка одлучих учинити на супрот и у пркос поруци ни данас дању не умем

што ће и доц- |

себи разјаснити. Нити се узев у памет ни вереници јавив, потајно у журби спремим се и одем тамо.

Тиме се поче везивати загонетни чвор мога стра-

- дања.

Стигнем: Кућа на самом крају, од набоја и опала да се на убијеним местима показало блато.

"Ту и две три лишајиве шљиве спекле од нерађања, "и бисерак поред

плота накострешен, а гола лоза усукала се око врата. Пролазник туда окрене главу и убрза, а ја уђем: Капија зашкрипи као да залаје; онамо на шамлици баба плете рокаву чарапу; уз њу главоња мачор; и он запослен, преде. Баба, као да дуне у покварену свирку, пита ме шта тражим, и заустави прсте да не плету; а мачор, и он врчи. Видим неради су ми, али ништа зато, и кажем се. Баба се измакне и мери ме, не би ли пронашла ка“

квог било неслагања између мене и мојих речи. Па

уверив се (не знам по чему) да сам збиља тај, ушуња

се с мачорем у кућу, а ја седнем на њену шамлицу,

Отворена су врата, те отуд бије воњ устајалости. Шта ми је те се без нужде мајем по овој тузир Да ли збиља дођох да по праву наследника метнем руку на ово сиротиње» Ако не, чему ми овор Питам се и питам, али одговора нема, нити ми се тражи. У том етом бабе: носи шољицу кафе да ме угости. Добро. Шта је ту је. Ја срчем, а она ми гунђа више главе: „Тако мени треба кад ја слудовах оставити пустолине у кући, да туђе руке сад брљају по њеном, да ми се покојница отуд наљути! Еј матора главо, вели, разлупати би те ваљало и на ђубре бацити!“

„Не говориш право, дадо! Ја нисам девојка да ми њени дарови требају, ни арамија да их отимам, него дођох онако само. И знај, да сам у нужди а они златом везени и бисером кићени, туга би ме било дирнути!“

„Питом си у души, синко, ваља посао што се у ово мешаш. с миром!“

Не померим се, а она само да ме не гледа очима и чим било да се забави, цело по подне вија комшијског петлаи брани свог, неку пиргаву кукавицу. Али се петли смирајем сами разиђу легалима, а баба тамо амо, па опет на мене: „Ето, вели, већ време да се вечера и леже, а ти се ни померио ниси! Какав си то болано“ Ја слегнем раменима. Она немајући куд, уђе У кућу, подлаже ватру иготови ми цицвару.

Осим одблесака с огњишта другог видела нема у кући: то ми буде примамљиво и ушуњам се. Да | ли се то игра пламења преноси, или је само од себе |

познајем, али ти не Боље, иди кући