Pokret

покрет

381

До ње се Жидов сагнуо - __Џа је у седло диске,

Једном је руком грлно,

Другом у њедра сиже.

Из танане свилене кошуље Бисери ђердан вади Магарац ушви спустио Вјетрић лети и хлади.

Вјетрић се небом залијеће,

И сунце шета, ш пали

0, сјети се, Сали, о осјети се

Кад смо те дјевицом звали! -

За стање наше књижевне критике после ратова каражтеристичан је факат да је прву књижевну студију (о ЈБубомиру Недићу) објавио један наш угледни — правник, Г. Слободан Јовановић. („Нова Европа, 1920.) Г. Олободан Јовановић радо резимује т. ј. он радо пушта на други шре њега кажу шта мисле о појединим крупнијим личностима нашег јавног стрвенствено политичког живота, и о појединим валснијим политичким китањима, те онда он шрегледа све то, помене у својој радњи што је вредно помена, и да своју заокружену, завршну реч о личностима, о питањима, о периодима. Али кад се не може лрукчије, Г. Слободан Јовановић уме и да сам крчи пут. (У овом књижевном. случају, студија Г. Слободана Јовановића долази после Окерлићеве.) 5

Занимљиво је у овој студији место на коме се товори 0 Једној жртви Љубомира Недића, о Лази Костићу. „а мај је, вели Г. Слободан Јовановић, био једна жртва Недићеве критике; друга је био Лаза Костић. Тај песник проглашен од раније критике генналним и упоређиван са Шеспиром, био је за Недића само један извештачен 0с0бењак, који _ се усшљавао да буде оригинални мислилац и велики језикотворац, — а, у ствари, место оригиналних мисли, имао само чудњачке асоциације, и место творачке снате израза само наказне неологизме. Размаен и пуст, он није имао праве оригиналности, али је волео да се прави друкчији него остали свет, п са претеривањима, рђава глумца, „представљао“ тенпалнот песника, који високо стоји изнад својих читалаца и изнад своје критике.

Недић је тачно запазио све што је код Костића било лажнога и шретераног, али је врло олако прелазио шреко његових добрих особина. У своје време Костић је био наш најсоравоватији књижевник. Знао је грчки, латиноки, немачки, маџароки, француски, енглески, руски, преводио Омира и Шекспира. с оригинала. Имао је широко опште образовање; интересовао св за лингвистику и фолклор, — за естетичке проблеме за дарвинизам, за индијску књижевност. _Размишљао је о нашем стиху, тражио интересантан богат слик, и чинио покушаје да одомаћи код нас јамб. Обраћао је много пажње на српски језик; није, истина, _ имао сигурно изворно обећање за његову чистоту и хармонију, знао га поглавито речнички, и имао слабости за, провинпнализме; али, о друге стране, располатао је обиљем парава, и био напабирчио из разних наших покрајина један језик, шарен, занимљив, оригиналан. Шреводилац Шекспира, он је имао амошцију да буде трапичан песник, и учинио озбиљал напор дати нешто много више него што је била наша стара сентиментално-патриотска драма. У његових трагедијама има шавесне студије карактера и поихолошких штроблема, али ти карактери и ти проблеми нису били довољно јасни њему самоме, — и тражећи у њима пошто шото дубоко и оригинално, „он је налазио само замршено ш необично, Код њега је било Више јумовања него надахнућа, више духа него суда, више духа речи нето духа мисли. То је био један песник „из главе“, вечити истраживач, оштроуман али и кривоуман. По неким својим особинама, по својим каламбурима, интересантним сликовима, занимљиво оскрпљеним орпоким језиком умусом за, настране оштроумности, он је шре могао бити шисац комедије у стиховима, неозбиљно херојске, него писац трагедије... У својим песмама био је лирски дидактичар као и Змај, с том разликом само што је Змај био политичар, а он филозоф. Као мислилац био је оштроумнији од Змаја, али и настранији; духовит као Змај, али на један чудњачки начин, без Змајеве шросечне здраве памети. Са мање топлине, а са више отмености осећаја од Змаја, он је, уошште, имао један Виши песнички тон, који му је допуштао да се огледа у тратедији, за коју Змај, очевидно, није био".

___ Ове мисли и опажања Т. Олободана Јовановића дају, ваједно, још најтравилнији суд о Лази Костићу, од свих који

су дати о њему у последње време (изузимајући суд Г. Свет. Отефановића). Но и њему има јефтиних места као и заседата у ћаскање што нам није шријатно али ша чему се не мислимо задржавати, овом приликом. Занимљив је, даље, у овој студији Г. Слободана Јовановића опис сусрета, Љубомира Недића са Лазом Костићем п Змај-Јованом, после објављених Недићевих критика о њима.

„Пре својих критика, вели Г. Слободан Јовановић, Недић није познавао лично ни Змаја ни Костића, после својих критика познао их је обојицу. Једне године, и онш Змај били су чланови Мариновићева одбора; због Недићеве слабости, одбор се морао састати у Недићеву стану, и случајно је испало да од свих одборника Змај дође први. Песник и њетов критичар нашли су се сами очи у очи. Недић је имао претерано осећање смешнога; он је одмах осетио сву комичну незгоду свога положаја, и то га је збунило толико да није знао како да почне разговор. Опромах Змај, коме такође није било лако, морао је почети први. Он је почео с оном конвенционалном љубазношћу, како му је мило што му се дала прилика, да лично шозна Недића, кога је дотле знао само по његовим списима. Овај помен његових списа збунио је Недића сасвим: он је пожурио да одговори Змају с пстом љубазношћу, и рекао му, с обореним очима, да је т он његове списе читао. Ово њихово узајамно срдачно уверавање да су један другога, читали, довело је њихов разговор на мртву тачку, јер, после тога, требало је да иамењају још и комплименте за своје списе, а, то им, поред све њихове добре воље, није било могућно. Срећом, у том су напшли и други чланови одбора, и Недић и Змај били су спасени,

Лаза Костић (дошао је једнога дана у посету без нарочитог повода, праћен Миланом Савићем, који је био заједнички шријатељ његов и Недићев. Костићево виђење с Недићем ишопало је боље него Змајево, и Костић је после тога био још: два три лута код Недића. Костић је имао сваковрена. знања, распарчана и неповезана, али сигурна, ш до ситница тачна. Та ученост несређена али цепидлачка, ученост радозналог и доконог маннака", (овај фини израз представља, вероватно, концесију литерарном кафанском столу за којим седи Т. Слободан Јовановић“) јако је занимала Недића. Костић је говорио једним сањивим флегматичеим тоном, полу извештаченим полу природним, (који је необично појачавао комично (дејство његових парадокса и жаламбура. У том Костићеву маниру Недић је уживао: он га. је опомињао на, енглеске хумористе и њихову привидну озбиљност и равнодушност у лудачким шалама. На крају крајева, Недић је сасвим одвупнуо прама Костићу, ш чак се по мало кајао за, своју онако оштру критику о њему“...

Две песме Карла Хајзлера,“) једна балада ш једна љубавна песма, обе пуне месеца:

РАИСУЛИ

Суљим је красна. Желиш ли љубљен бит, Жени галантан треба, да будеш и фин. Сулим је палма. Њој је господар по штит Рашсули, Сахаре страх и син,

Сулим је красно. Једна на свијету том. Љуби је болан, скрива ју тамни двор, Окрива. пред сунцем, мјесеца оком, сном, Рапсули, Сахаре страх и створ.

Ал до ње сејајњи чаробник мјесец, маг, Ноћу се краде, труди кроз двор и мрак, И када Сулим лијега на свилен саг,

· Шаље јој поздрав, шаље јој свјетла трак.

А она тужна, да јој и одаја праг Самотник чува и да је евнух то тром, Једном кад видје свјетло ша сагу свом, Сагну се ната, пољупцем дирну саг.

Но плахим ходом Раисули тих и крут

К њојзи је ушо баш кад и чаробник драг. И кад је хтио љубит јој бијелу шут, Сулим се мртва пружи на свилен сат.

Сулим је мртва. Желиш љи љубљен бит Жени талантан треба да будеш и фин. Сулим је агртва. Сад само бол ће крит Рашсули, Сахаре страх и син!

“) Карло Хајалер, Шјесме, Крижевци, 1922,