Pokret

покрЕТ

мсте!х МА

Умшру траци. Је ли Вам драгог. Дајте ми, дајте ручицу.

Што (је то ондјег: ПЏастирче наго Поклекну, пољуби ружицу.

Умире данак. За њиме благи

· Не жале дуси. Што ћетег

Да почнемо плес, младићу драги, Ја вилим, да Ви то хоћете.

Друго је, госпо, доба плесу. Чусте ли свете хоровег Нека нас приче сад понесу У блиједих сања дворове.

Чусте ли дал ке звукове звона, Жубор ин ромон чесама“ Мистериј то је, а Ви сте она Ружа у пјесми пјесама.

Злашнот ли срца, душе чисте! Уздах сте ноћног зефтра. Прекрасна госпо, Маеранда Ви сте Авонскот лабуда Шекоптра!

Чујте ме, Бруно, нека не ниче Немир у срцу дубоком.

Све ће се једном чаробне приче Срушит у бездан стубоком.

НИ ја сам некоћ љубила сање, Мрашла, душе невјерне.

Тко одвећ љуби, тај често жање Дане п ноћи чемерне.

Замтру. звуци. Јуна је милу Нагнула главу жалобно.

Кал драти лратој усну на крилу, Омјелткат се стаде чаробно...

Кад човека пређе дивљење које га обузме после читала Затиса о даровима моје рођаке Марије |. Момчшла Настасијевића, прва му мисао повеже с њим најсавршеније књижевне радове других писаца и нађе међу њима сасвим блиске сродности уочљиве а у исто време ин наненађујуће. Најбоља књижевна дела, прво, као да нису стварана него створена; као да су настала ерупцијом неких сакривених снага; као да су резултат једног даха. Ништа од оног шето одаје троши део писца — човека не види се ша њима: њи његов труд, зној његов замор, ни његове муке, исправке, преправке, прераде, ни његова горчина у тренутцима застоја пли чак и одсустаа творачкишх моћи, = шишта се друго на њима не примећује до ли стално присуство свеобухватајућег духа Створитељевог. Нека од најчувенијих дела рађена су споро, брушена небројених орусалима, прерађивана и пренначаваша много пута, тако на пример Гавран Е. А. Џоа, па какав утисак најхармоничније хармоније дају она! (Да коришгујемо овом приликом, а онако успут, једно тврђење подушрто пре Ратова у „Орпском Књижевном Гласнику површношћу пок. Јована Скерлића која му је била (не мало својствена: Адолф, роман срца Бенжамена Констана шисан је, не онако како је тврдио Скерлић, лако и брао, (нето напротив онако како је н природније и разумљивије а особито тачније — 0 великом шатегом, дуго времена, и чак са изудетним трерађивањима 1 наменама. Тиме то иаврано дело није дабогме ништа излубмло. ) Л. Н. Толетоју морала је његова породица отимати из руку дефинитивно израђене романе толико је Толстој бно калао над њима да би их учинио крајње блиским оном савршонсвву какво је он желео да имају, и какво они у ствари и имају. Тим пуним складом одише и ово у Бога лепо дело Јо Настасијевића. (Да коригујемо овом приликом но данас школе ску мудрост ичаражену у фрази, чли стиху, како хоћете, ФОпапдодие с! Бопиз Јоптиа! Нотелив. "По што важи да Омара у коме се, можда, крију више лица данас безимених, не важи на пример за Л. Н. Толстоја. У евојим романима „Рату и Миру“ и „Ани Карењиној“ (а то је Толстој) Толстој није нирде задремао). .

Слично другим великим књижевним делима по Јатис о даровима моје рођаке Марије Т. Настаспјевић оставља на читаоца утисак дела недокучиво старог. Киплантове Књиге

о Џунгљи познат је добро историјат; зна се колико је година

имао њен писац кад ју је довршено: познате су прилике под којима је она рађена као што је познато и све остало што иде уз њу (у, да се тако изразимо, материјалном погледу. Па ипак, данас изгледа човеку да никад није било времена кад ово огромно дело Њиплингово није постојало; чисто се чини невероватишм да су људи што живљаху шре објаве Књиге о Пунсли могли потпуно ништа не знати о њој. (Тако је и са животом човековим: има се почетак а кад се мисли о свом личном почетку он не може да се догледа.) Тај датис о даровима моје рођаке Марије писан је пре сасвим кратког времена, тако рећи јуче, а човек читајући га осећа у очима прељиве патинастих му наслага, као да постоји од увек, као да потиче од транскони исходећи од шратвари. (Јесте да. је то дело Настастјевићево писано језиком и начином који сами за себе дају пуно сведочанство чудесњих моћи овог младог човека и који, награђивани у онолим бесаним ноћима, неслућено срећно стапају у јединство прве књижевне творевине безимених радника шашег Оредњет Века са данашњицом, те и тиме чини утисак старијег дела него што је. Но шза његовог спољњег блеска налази се његов унутрашњи отањ и само њим могла је и његова кора да буде учињена тако сјајном.)

Затнме о даровима моје рођаке Марије, слично другим највећим делима књижевности, постаје, прочштан, не допувам. Она су, попут стихмија, сшлна и вечна не припадајући н продужењем наше животне баве. Таквим делима се живи. Она улазе у састав наше сопотвене снате и ми се њима, изражавамо. Она су, попут стинија, силна и вечна не припадајући самима нама, нето свима, продирући, без препреке, свуда. Она у невољи и у замору разтаљују душу човека нежније него што лети хлалан поветарац разгаљује жетеоца; она изазивају визије лепше од оних које обећавају религије; она су најдра-

· гоценије јер су најређе семе...

Ево мало јесени опевани у српско-хрватској поезија: ОБЈЕСЕН

Остарело лето болно

опада му коса густа, дрвље бухо н невољно,

ш што оста лишћа плустасве је вело

невесело.

Ал моје је ерце свеже, тролећа се њему смеше, па када он лишће вело, па када би само хтело

по мом срцу да полеже, Сваки листак што би пао, к'о цветак би поникао.

Ал у место лишћа вела једна се је ружа свела,

па је пала, па се расшветала посред срца мога врела:

ал од те ће руже мене врело срце да увене.

ОКТОБАР

Труне се латице с ружа.

Далеким, сјенатим вртом

Штроки листови дршћу:

Као да уздише дрвље. – А ја сам лето у траву,

Лаза Костић

Гледам, гдје сунце се прашта И чини контуре меке

По долу п магленим горам: Као у пјесми весеља

Звукови туге.

А сјене, умилне, дуге

И вечер и душу ми миром пуне Док латице с ружа се труне.

Еј с богом, орољава ласто!

Долази јесен од свуда,

Плаво је пукло небо,

Влажна је рођена груда.

А знаш ли, под широким гроздом,

Кад се одмарала глава,

По лептири слазили к мени,

|| са сном се миешала јава —

Од сласти кад ни риеч нисам ти смого,

А ти си ми шашптала много — ах много...