Pokret

покрет

349

ра и драматичар да прегледа своју драмску замисао и почне је савлађивати дајући нам одмах вибрацију таласа, које је она у њему покренула. Један од највећих мајстора у том су били Есхил и Софокле. Најаче базе за столетне грађевине дали су у Египту неимари фараонских пирамида; сличне су томе и уметнине оне двојице драмитичара. Велики су људи замислили и дуго промишљали о оним гигантским проблемима, јединственим а једноставним конструкцијама, и изнели их на сцену неодољивом снагом. У делима им има нешто апсолутно и дефинитивно и ако им је тема најлрскија: борба човека и Бога. Величанствен залет духа човечија у најјачим борбама савести, какве су никад парале душу људску, хоће у њима да одреди одговорност човечју спрам Бога и себе и схвати дужност моралног закона, док најпосле не савлада самовољу Богова да оснује владу Етоса који све прониче, а

И тако нас драматичар мора да згоди одмах у почетку; у првим речима са сцене морамо да осетимо посебни његов неки смисао, изнесен на начин да нам дирне срце. Таква поетична емоција мора да се осети у плану (фиксацији идеја) градитељеву.

Упознавши се с бити грађевине сваке, с њеном централном идејом, па одавши пошту свему оном околном, што доприноси што јачем и јаснијем деловању покретне намере дела, прећи ћемо на елементе којима се градња — драма изграђује.

Ти су: линија, што се склапа да прави површине и затвара просторе, па свешлост, што оживљава и даје простору значење.

Ми под линијом схваћамо у драми у првом реду ону ирадизацију, зрачење оно које спаја драмски лик с покретном наканом драме. Хтење, чежњу и остварење замисли главног јунака. У роману то може бити стаза „у наврље“, може да се околиши; у драми то не сме да буде јер свака реч има своје значење, и то троструко значење: оно своје првотно, свој смисао; онда оно што карактеризира особу, која ју је изговорила, и најпосле оно, које покреће радњу напред. Оптерећена тим троструким теретом реч добива теже, дубље неко значење, а драма излази према томе као нека конструкција већег значења. То драма и јест од како се дошло до сазнања да у свету владају две истине: истина реална и животна, те истина уметничка која не мора и често ни не преставља природу, већ ствара

ДУШАН КОКОТОВИЋ :

ХВАР, ПАЛАТА ДЕ ЛУПИС