Pokret

350 | покрет

сама себи своју природу да из дневне збиље и реалности дадне збиљу вечности. Архитектура је одувек била продукт чистог стварања човекове уобразиље, драма се уздигла до чисте духовне креације тек од како смо дошли до сазнања да реално не може да нас задовољи јер да више човекова логоса има друт, виши ум који наслућујемо тек кад се удубимо у осами у чудни поредак и везу света око нас с оним у нама, а ком реалност осетимо у иреалном заносу, екстази, кад нас прожме свест да

ДУШАН КОКОТОВИЋ::

Јута ; смо часом додирчули пратајну бића, да нам се разоткрио најдубљи закон једине и праве збиље. За Аристотела је драма била „подражавање природе“. Рационално материјалистички прошли век схваћао је то његово шитнано паштае дословно, и развио је своју натуралистичку драму. Преко тог ускогрудог тумачења је нова драматика брзо прешла; под „подражавење природе“ разумемо ми по: требу нашег духа да се стопи, посве претопи у природу саме ствари, буде с њом једно у толикој

мери да осети у себи њену тајну, оно што је сили и рашта живи, па као земљу у пролеће што из

својих сокова потера лишће и украси себе цвећем,

тако и дух том невидљивом дадне видљив облик,

оплођен оним јединством изесе из језгре и зачетка ствари њен крај и завршетак: плод. Драмска је позадина зато вазда иреална; без тога свог ирационалног елемента је трагедија уопште немогућа. Озбиљни, сталожени драматичари, код којих се оцарио разум над неразумним чуствима (примерице велики Гете) порицали су зато трагедију јер њи хово расуђивање је увек увирало у неку хармонију, али за то ни драма није никад имала оног контра-

"ХВАР, МЛЕТАЧКИ АРСЕНАЛ

пункта, у ком осећамо вишу драмску реалност иза свагдашњег схватања, ма коликогод оно иначе било филозофски тачно, мудро и оправдано.

Драма има, према томе, своју чисто архитектонску линију, и трансформација оних осећаја мора у њој да тече равно без прекида, пењући се све на више док не досегне свој плод, циљ, или док јунак драмски не досегне свој символ, т. ј. оно хтење ком се од почетка драме устремио. Од глумца тражимо да ролу сажме; од писца да стално има пред очима циљ ком води драму; о драми кажемо да захтева своју линију. Јасноћа је обележје сваке праве уметности; да драма буде јасна, да