Pokret

372

Хорацио. Кеса му је већ празна. Потрошио је све злато својих речи.

Хамлет. Њега, господине, Превод М. Богдановића (хрватски):

Нат!ећ. Какау је зпизао и зропипјапји (оса Кауангар Озтвћ. Таета» Ногаст о. (Чћо Нашјећи), Уеб ти је Кеза ргагпа — рођгобо је зуе Мајо зуојћ гес, Натпећ. Па — пјера, созрофте. Превод Дивала (француски):

Натпег. (и ипропе Је пот де се сеп ћотте >

Озкге. Пе Гаетезт

Ногато. За Ђоштве ез! деја уде. ТоцНез зез рагоје5 а' ог зоп! дбрепзбе5.

Натп!ег. Пе ћи, топзјент. Превод Ротов (француски):

Нат!ећ. Роптаио! ауојг ртополев је пот де се сеп ћоттер

Озтее. Пе Таег6 >

Ногаћо. (а Натје!.) — За Боштзе ез! аеја уде, 1: а аерепзе још! | ог де 5е5 ргоров.

Натиећ!. (теропдап! а Озпе.) — Пе 1ш, Мопзјеиг. Превод А. Шлегла (немачки):

Нат!ег. Угав Ђедешје! Фе Меппипо Фјезез КауаПег5 2 Озгесв. Пез Гаетјезр 5 Ногано. Зејп Веште! 181 зећоп Теегг аП зејпе содпеп Мопе 514 апосесеђеп. Натџ!ег. Ја, дез пат сћеп, . Превод Д. Анђели-а (талијански):

Атпего. Сће трота Ја Чепопипалопе 4: аме! сеп иотор

Озтео. р1 Таепер

Окаг1о (рапо ад Ат!ејо). — Га зца Ђотза е сла уџоја: Типе [Је зце рагоје 4' ого зопо зтаје зрезе,

Атпето. 01 14, зопоге,

Могао бих навести још и Дерокињијев француски и Сегеров немачки превод. Али је то излишно, пошто су и они апсолутно исти као и сви напред наведени у схватању тога пасуса. Као по договору сви су преводчоци протумачили то место онако као и ја, и пре мене код нас Л. Костић.

При свем том баш ово место послужило је Г. Пандуровићу за најоштрије изразе о мом преводу, који су кулминовали у тврдњи да кад би Шекспир био тако писао, онда би он — Шекспир — био писао којешта! Моје тобожње погрешно тумачење приписао је Г. Пандуровић томе што је у тексту употребљена реченица у Пасивном облику, а да би у српском требало употребити активну реченицу ! Колико је тај разлог оправдан илуструје баш Ротов француски превод, који је пасивни облик реченице претворио у активни, па ипак је смисао остао исти, тако да Рот додаје, да не би било никакве сумње на кога се поједине речи односе, сценске ознаке, коме је шта речено и упућено. Као што од чести чини и М. Богдановићу свом, и Анђели у свом преводу: Хорацијеве речи су тихо, насамо речене Хемлету и односе се на Озрика, којега је Хамлет, говорећи му истим његовим, китњастим и претенциозним језиком успео да збуни, док су последње Хамлетове речи упућене, као одговор, Озрику, и односе се на Лаерта, о коме је реч, чије је име споменуто и о коме се говори.

Код оваке једнодушности свух тумача и савршене неспорности овог места, ево шта је Г Пандуровић од тога у својој ревизији мог превода направио (стр. 182. његовог „превода“).

Хамлет: Шта вначи ваше спомињање тога господина 7

Озрик : Лаертар

Хорацијо: Његова кеса је већ испражњена. своје златне речи већ потрошио.

Хамлет : Он сам, господине.

Он је све

ПОКРЕТ

Ко је тај чија је кеса испражњена и који је потрошио све своје златне речи: Лаерт о коме се говори, или Озрик са којим се води разговор И шта би имало да значи да је он сам потрошио све злато својих речи, он сам, главом, или он сам без друштва» Чему та зггонетка, чак и кад би савршено јасни смисао оригинала и једнодушно схватање свих преводилаца дозвољавали овако немогуће тумачење тог пасуса какво је Г. Пандуровићевог Галиматијас, ништа друго.

У првом од примера којим се овде бавимо ја сам одступио од свих других преводилаца и тумача, но ја сам навео и разлоге згшто сам одступио и зашто сам се вратио тексту квеарто-издања. При том, далеко је од мене била и помисао да и најблажијим а камо ли најошгријим речима осудим преводиоце који су то место друкчије схватили но ја.

У овом другом примеру Г. Пандуровић је сам одступио од свих осталих преводилаца, од самог једино могућег значења оригиналног Шекспировог текста. М место да покуша оправдати своје схваћање, када би се оно уопште могло пргавдати, он се најружзијим речима бацио и наменеи на самог Ш:зкепира — ако је Шекспир заиста тако писао, Да, Шекспир је заиста тако писао. Али Ш-кспир није крив што се у српској књижевности . пронашао начин, да се без познавења текста, без икаква знања о принципима и методама и ре зултатима тумачења Шекспира, праве покушаји нове интрпретације његовог највећег али и најтежег дела.

Ставили смо ова два, и ако мала, али врло илустративна примера, једно поред другог, да и најнеупућенији читалац може јасно доћи до суда, не само ко је у спору око „Хамлета“ у праву, него и: како се не може и не сме ни приступити превођењу и ивтерпретирању „Хамлета“. Ни код нас више, као што се одавно више не чини нигде у културном свету.

То је само и био циљ ових редова,

Др. Свет. Стефановић ПОЗОРИШТЕ

ЧЕТИРИ ПРЕМИЈЕРЕ НА НАШОЈ ПОЗОРНИЦИ. — ТРЕЋЕ ГОСТОВАЊЕ МОСКОВСКОГ ХУДОЖЕСТВЕНОГ ТЕАТРА

За последњих неколико позоришних недеља радило се у позоришту врло живо, као са неком нгрочитом журбом упереном на то да се докаже да не постоји застој рала о коме често пишу критичари данашње позоришње управе. У прилично кратком размаку времена давано је, само у драми, шест премијера, неједнако успелих уметнич«си и не. једнако успелих код публике, али тек премијера.

Прва од њих, најуспелија од свих како изглета (ова последња ограда зато што „Кина“ и „Причу о Г. Соњкину“ висмо видели) била је премијера Мисли од Андрејева. „Мисао“ би имала да буде, по намери Андрејева, филозсф ка драма а у ствари је, као „Јекатерина Мвановна“ коју су нам прошле сезоне пружили Художественици, у драуски облик сгављено објашњење једног одређеног патолош«ог случаја. Главно у комаду треб ло је да буде по свој прелици питање шта води људе: страст или розум, питање да ли уопште мисао сама може да буде покретач људских радњи, проблем моћи људске мисли, слободне људске мисли; у ствари то се