Pokret

покрет

378

не осећа и као главно појављује се трагедија доктора К' рженцева, гли не доктора Керженцева као символ стремљења ка томе да се човек потчини господарству чисте мисли, в.ћ као човека који пати од једне факс идеје која ће га одвести до лудила, што о ећате још у првој сцени, у диалогу између Керженцева и његовог пријатеља Кр. фта. „Мисао“ је ипак и кго литерарно и као по оришно дело кудикамо изнад драме „Не убиј“ коју смо имали незадовољство да гледамо пре два месеца на нашој позорвици.

С "же је овај доктор Керженцев одлучио је да убије свога бившег пријатеља и школског друга Савјолова који му је некада преотео жену коју је волео. То убиство имало би да буде, према увсрењу доктора Керженцева, плод сзесне мисли и хлгдне логике непомућене страстима. Он то убиство полако припрема. Савјоловљевој жени сбјашњава ствгр, знајући да јој неће нико веровати, а ваљда зато да би је намучио (он при том још увек мисли да га само мисао покреће), понаша се чудно (то тр ба да пробуди у очима других увер ње о почетку лудила код Њ га, лудила које ће после симулирати), најзад извршује дело. Хзатају га, он симулара лудило, и сад му се тек јавља сумња коју је публика имала већ од почетка комада: да се можда не варају други него он и да је можда збиља луд. Затворили су га. Лекари у ходнику луднице разговарају О његовом случају и о стању друг„х лудака (претекст за један чин доста плитке псехолог“је), затим долази по: следња, главна сефектна сцена. У Керженцевљеву ћелију долази Савјоловљева удовица да га моли за опроштај што је она крива његовом лудилу, лудилу које је он већ изгубио вољу да симулира јер се боја да није истинито. Он сазнаје да Савјолова није само једанпут ударио по глави, као што је дотле био уверен, већ да га је ударао у беснилу, ударао једтло за друг м неколико пута (он то није 3 ао; значи да није мисао пот уно господ рил' њиме; то га још виш=г испуњава страхом), покушава да буде пр»бран и мергн да би уверио жену од чијих реча још једино очекује спас да је паметан, успева само да је заплаши, и кад она, престрављена, бежи из собе, схвата да је дефинитивно полудео.

Г. Раденков:ћ (Керженцев), и ако од скора члан наше позр“шне групе, доказао је да се на њега може рачунати за многе велике улоге у будућности. Са неколико малих улога које је за прво време бављења на нашој позорници створио, затим са главном улогом у „Непогоди“, најзад са улогом „Керженцева“ у „Мисли“ успео је да освоји симпатије публике. За врло кратко време и врло сигурно. Две главне сц-не у комаду, четврту (после убиства)

и шесту (у ћелији) одиграо је нарочато добро, чек.

шесту боље од четврте, као да је чувао ефекат за крај. Госасђа Теборска (Тајтана, Савјоловљева жена) играла је отмено, одмерено, беспрекорно; Г. Богић, рутиниран, довољно в.трен и довољно површан, играо је Савјолова. ж

Чланови „Академског Позоришта“ који су прошле сезове спремили Чеховљевог „Галеба“, Донадинијеву „Гогољеву смрт“ и „Даћу“ од Ранка Младеновића, ове сезсне су се куражно појавили са Дикенсовим Цврчком на огњишту. Давати Дзкенса још док се публика добро сећа игре Художествсника у „Битци живота“ и то на две недеље пред поновни

долазак Художественика била је заиста смелост и од младих глумаца и од редитеља, Г. Мике Ристића. Спремили су комад, дав:ли га пред пуном кућом, н у главном извукли се са чашћу. Штета је за ове младе глумце што им студије (или служба, како коме) не довољавају да посвете више времене своме глумачком усевршавању; они играју са пуно смисла. са пуно воље, али се бојимо да ће кроз две године бити на истом ступњу на коме су бали још прошле сезоне кад су играли „Галеба“, а то значи на једном завидном ступњу који ретко достижу дилетантска друштва, али за који они имају да захвале скоро искључиво своме таленту и вештини редитеља, а врло мало раду. То не значи да нису радили. Састајали су се они кад год су могли, по читаве вечери су се спремали, али све то није био онај рад који је потребан за израдњу свгке сцене, нарочито почетницима. Зато се и догодило да се у извесним сценама које су имале да буду сама нежност, поезија, доброта, код неких представљача није осетила ни трунка узбуђења. А кад је глумац по природи слабо емотиван он може донекле да успе да симулира емоцију само кад је способан интелигентно да схзати ствари, кад веома много ради, и то кад ради по упуствима доброг редитеља. Ледовољчом успеху неких од ових младих глу. маца претпостављамо да је узрок недостатак оног другог услова, то јест немање времена за рад.

Најискреније и најтоплије су играли ове ве: чери Госпођ ца Бранка Петровећ и Г. Света Поповић. Г. Косић у неким сценама одличан, Госпођица Д мић понајбоља у првом чину.

Труд и смисао редитеља, Г. Мике Ристића, мора се похвалити. Штета је само што вас одмах на почетку представе рђаво предиспонира прва слика: старац седи у наслоњачи и дечко му чита текст који уз призор који њих двојица пружају треба да створи штимунг пре но што почне комад; место сцене пуне интимносги крај огњишта (рецимо дечко седи природзао крај ногу старчевих и чита) видите једчог малишана у мученичкој пози, клечећи на коленима а исправљена трупа као кажњени ђак у школи, који држи право у рукама огромну књигу, која мора да је тешка, више од десет минута. Ситница, али ситница способна да вес следи, док би та сцена у ствари кмала да вас уведе у Дикенсову атмосферу. Иначе остале сцене су са разумевањем и уметнички режиране. — Што се декора тиче, неразумљиво је каква веза постоји између оних трапеза и ромбова на позорници и Дикенса.

#

Г. Верешчагин, бивши редитељ београдског и данашњи редитељ новосадског позоришта режирао је као гост два комада: Молијеровог „Грађанина Племића“ и Софоклову „Антигону“. На жалост ни једно ни друго са потпуним успехом.

Грађанин племић прошао је ипак срећније од „Ачтигонс“ јер ту није било двоумљења ни за редитеља ни за глумце: Журден није веома компликована личност, његова околана још мање. „Грађанин плем+ћ“ је фарса и треба га играти као фарсу. Али није требало заборавити да Журден, и ако је кудикамо једноставзији од Тартифа или Алсеста („Мизантроп“), ипак није прост пајац и да и у карикатури не треба отићи до претераности до којих воли да оде Г. Верешчагин. Журден је богат про-