Pokret

УХ

покрет 495

НЕКРОЛОГ

ОМРТ АНТУНА БРАНКА ШИМИЋА

Био је у Београду у марту 1928. Тада сам га једини пут видео. Тихо је пролазио кров живот, мали, црномањаст, озбиљан. Тихо је морао ући и у болест, тихо изаћи из живота. Падала је киша када је био у Београду; у сивоме времену, неопажен, није изгледао као победитац, као неко који надвлађује живот и раздире га, нензгладивим, сунчаним трагом смеха ш моћи. Није пагледао као освајач градова судбине, и као да га није пратила неозбиљна игра лакоће, плавог граспеваног неба. Био је код нас једног кишног пролећњег дана.

Тако је, још врло млад, изгубио игру, бар привидно. Можда је нашротив добио ону велику награду коју најзад сви добијамо, ако рука смрти диже, у мрачној дворани, застор обмане, расклатајући духу истините видике невидљиве светлости, можда јелтне видике праве слободе“

"Али можемо судити једино по (варљивим начелима, стварности. Шимић је био један од малобројних људи тредатих духу, један од малобројних идеалиста који својим дубоклам, тамним, озбиљним погледом шрате само делатност мисли и који су спасли свој разум од привлачног, насмејаног вртлога фриволности, згодне површности, тренутног задовољења. (Да се и ту може пренети високо дрхтање живота, и да је најзад свеједно, — томе овде није место). Окренут књижевности, размишљању, чинило миш се, овако издалека, да је мало везе хтео да има са друштвеним итрама. Штисао ми је у октобру 1928. „навика да никоме не пишем, јер дошста немам коме. Ви сте може бити једини којему сам ове целе године био дужан писати“. Али је био необично љубазан у односу са људима, повучен, али осећајући како се невидљиво мали, осетљиви до бескрајности, механизми стављају у покрет када се рађају психолошки додири. Гледао је увек, с марноћом човека који живи у краљевству духа, са тачношћу човека изнад свакодневних сукоба, на људе, на стихове, на језик људски. Повлачио се све више у тврђаву чистог шнителектуализма, а хтео је ипак, толико је јако осећање и шравичности и чистоте имао, да учествује у борби. Био је Шимић један поштен луховни радник, био је он један частан духовни ратник. Он који није био за фанфаре и метално смејање над животом, он који није био американски борац, јунаж па Парамунтовог филма, са концима судбине у чврстој руци, није био ни бегунац из битке. „опауе там тадпо“. Не, ушао је у борбу. Али био је он искључиво духовни борац и једино бојно поље за које је хтео да зна било је духовно. Чистота којом одишу његови кристални стихови, чистота његовог разума и часност његовог срца забранили су му били за навек да се бори за свакодневну надмоћ. Не би он постао ни шампион ни народни посланик. Али је храбро и свесно бранио чистоту у којој му је живео дух, бранио ону невидљиву отаџбину слободе, шоезије, духовитости, неприкосновености личности, која под своју заставу скупља сва дубока срца разасута на земљи, која се можда разликују у мишљењу, али која увек сложно куцају када, преко тог звезданог неба хоће да прелију прљави дим они који никада не могу разумети „о чему је реч“, они чија је мисао једна закржљала механика, они који по мрачним рупама својих појмова не могу да трпе светлост ни свеж ноћни ваздух слободних, човечанскит видика. Сетите се само у какав је херојски Крсташки Рат пошао Шимић пре

своје смрти против новинара!

Последње шисмо писао ми је Антун Бранко Шимић из Дубровника, из Државне Болнице, 2. новембра 19924. „Сад је утраво тола године откако пстрестано лежим у кревету...“ Говорио је о своме часопису „Књижевнику , који је имао само два ороја, јер ето заповеднички глас смрти позвао је из боја тог мирног војника тек што је хтео да отпочне нову борбу. Он, који није имао власти над отицањем своје судбине, он који није управљао 'могућностима својих дана. Јер је гледао само у небо идеја, и, тешко болестан писао о књижевности. 0 своме листу: „Ја сам сам. како сам Вам ч писао, такође врло незадовољан што у овим првим бројевима птсам постигао оно то сам намеравао, (а и прва два свеска писана су у болести, која ми још пије била сасвим јасна). Да се нисам разболео и“ да сам могао издати једно десет ч дванаест свезака тог листа, онда би можда његов смисао био видљивији п можда би “ оне ствари у њему које се сад... чине по свој прилици смеште, престале да то буду. Али о свом садашњем стваћању литературе по 0 опоме што ја мислим да је мој љбепте“ морао бит Вам писати врло отшљмрто да се барем донекле равумемо.“

Е

Ја не знам њетов живот. Хтео је свесно, пре свега да. буде „књижевник“. Али је одведен био од те замисли, не у друго какво животно остварење, већ у црну светлост тајне, можда у праву постојбину нашу, у дубоки сан, (пли стварпост) шред којим, окренемо ли се трагом својих година, изгледа да смо кроз толике дане и ноћи учинили само неколико смешних, скучених и измишљених покрета. решао је можда. Антун Бранко Шимић из сна у сан, преплављен таласом на коме увек пливамо. 1921. године, у „Савременнку објавио је Шимић ову песму (као фасцинантни црни дијамант: тамна и матрна свест о смрти која се нови у себи):

СМРТ И ЈА Омрт није извањ мене. Она је у мени од тајтрвог почетка: са мном расте у сваком часу »

Једтог дана ја застанем

а она расте даље у мени док ме целог пе трорасте п стигне на руб мене. Мој свршетак њен трави је почетак:

кад краљује даље сама.

Те мирне речи. Можда се варају. Морамо да се надамо да се варају. Џесника Шимића можда је та краљида увела у своје краљевство, и можда је оно само шума у којој се пробудимо када (дође дан да дух оживи у свом неописаном родном крају.

Марко Ристић

ОПОРТ

ТОСТОВАЊЕ Х. А. Ш. К-4

На православни Ускрс, вероватно зато што се није могла добити која страна момчад, имали смо за госта наш симпатични Х. А. Ш. К.

Шрвог дана Х. 4. Ш. К. је играо против Југославије и потпуно незаслужено изгубио са 21. Југославија нам је тога дана показала једну од својих најслабијих игара. Најбољи њин човек у навали и голгетер, Б. Секулић, био је тога дана најслабији на терену. Цела игра од стране Југославије (вођена, је веома. мртво, промо, тако да је Х. 4. Ш. К. имао више од итре, и само неодлучност његове навале пред голом, ускратила му је заслужену победу. Сем тога и Фридрих на голу пустио је први гол који је апсолутно морао бранити. До краја полувремена. Југославија даје још један гол, који маркира Лубурић, на центар-шут Ђурића. У другом делу Х. 4. Ш. Е. притиска и Зинаја силним волејем скорта за Х. 4. Ш. К.

Другога. дана, већ уморни Х. 4, Ш. К. наступа против одличне момчади Б. С. К.-а. Цела публика очекивала је заслугену победу наше плаве дружине и ова није изостала. Изврени Лаки бранио је своја врата одлично. Одбрана је играла врло добро, а у навали одлично расположени и борбени били су Вецер и Марјановић. Насупрот њима Х. 4. Ш. К. је био прилично физички испрпљен, и ни је се могао одржаљи. Сем тога Фридрих на голу, најјачи ослон Х. 4. Ш. К.-а у свима борбама, био је трилично несигуран; од три примљена гола бар два, а особито један морао је апсолутно држати. У халфлитији гостију бриљирао је Шремрл, док, исцрпљен, није сасвим попустио. Б. (С. К. је бло бољи и победу заслужио. Публика је оба дана веома срдачно примила Х. 4. Ш.К.

ке

За 26. април 1925. била је заказана интернационална утакмица Турска = Краљевина 0. Х. (0, а тако исто 84–23. алтрил 1925. међуградска Дариград — Београд. Но услед нолитичких догађаја у Бугарској, турска репрезентација била је спречена да дође; и да термин не би пропао, Југословетскт Ногометии (Савез одредио (је међуградску утакмицу ЗагребБеоград, у корист Савезне блатајне а за прелазан пехар Ј. Н. (.-а.

Како се та два ривала нису давно састајала, а у међувремену титула државног првака, шрешла је у Београд, и како је Београд имао доста знатних успеха, то је интерес за борбу био огроман.

БЕОГРА Л—ВАТРЕБ 2:1 Београд је за овај сусрет одредио свој моментано најбољи тим; он је изгледао: Лаки, Ивковић, Петровић, Начевић, Махек, Марковић, Ђурић, Вецер, Лубурић, Петковић, Секулић. Тим Загреба, састављен од итрача који су моментано у најбољој форми, изгледао је овако: