Pokret

~

ГОДИНА ДРУГА БРОЈ 51.—54.

16. МАЈА 1925. БЕОГРАД

(ОУ ОРАО А ОЈ САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ

Званична аустро-угарска теза о постанку Великог Рата била је врло проста: Сарајевски атентат је, кривицом Српске Владе, учинио неизбежним оружани сукоб између Аустро: Угарске и Србије. Сукоб није остао локализован кривицом Русије. Интервенција Русије морала је изазвати интервенцију Немачке, И т. д. Ту тезу нико није озбиљно узимао ни за време рата, ни касније. Јер по њој би излазило да су читаву Европу и сав глобус запалили неки српски цариници и гранични стражари на Дрини, који су пропустили атентаторе да пређу у Босну; или ГОГ. Цигановић и Танкосић, који су били инструктори и набавили оружје убицама Франца Фердинанда; или један српски пуковник (покојни Драгутин Димитријевић-Апис) који је стајао иза Цигановића и Танкосића; или место тога пуковника, једно српско удружење, Народна Одбрана; или најзад, Српска Влада, која је дејствовала преко овог удружења, или пуковника ДимитријевићаАписа !.. Дакле, једна апсурдна прича. Али ако се нико разуман не зауставља код ове приче, доста је кругова у Европи којима се пажња и данас зауставља на самом догађају крвавог Видовдана 1914. Из два разлога: један је од њих политичке, други, у ужем смислу, моралне природе. Истина, тако се резонује, Аустрији је атентат био само изговор (претекст) за рат. Али, то је био ванредно добар изговор. Према томе, у колико је Српска Влада одговорна за атентат, одговорна је и пред својом земљом, и пред свима народима који су постали жртве агресивности Централних Сила, што је непријатељу омогућила овако добар изговор. И онда је кривица те Владе, што су Савезници, месец дана пред рат, од 28. јуна до краја јула, морали бити у неизвесности о правим смеровима Беча и Берлина. Друго

је: морална страна самог атентата. У Сарајеву је, вели се, извршен један злочин, један одвратан злочин. Ако је у тај злочин била умешана и Влада Србије, — какве монструозне појмове о моралу у међународним односима мора да је имала и има та Влада и земља која је трпи» Према том факту са-

вест Европе не би могла остати индиферентна.

Додуше, ничим није доказано, нити може бити доказано, саучесништво Српске Владе у атентату, али некоји које занимају догађаји из 1914. године, пронашли су, — и то у најновије време! — како такође није доказано да она о томе ништа није знала. Напротив, има чак доказа да је она нешто

знала. И као најјачи доказ цитирају се речи из једног прошлогодишњег пригодног написа Г. Љубе Јовановића, — речи којима се, по нашем мишљењу,

самовољно значење проширује толико да, најзад, добију смисао који оне немају и који, ни за кога непристрасног, не могу имати. Чаки Г. Ситон Ватсон, мисли сада да необавештеност Српске Владе о припремама за атентат није била онако савршена као што би требало да је (и он потврду зато своје

мишљење, такође, налази у поменутим речима Г.

Љубе Јовановића), па захтева од наших државника из 1914. нове доказе о њиховој кевиности. Захтев, са његовог гледишта, сасвим разумљив. Јер и за Г. Ситон Ватсона, Сарајевски атентат је злочин, — „најгора љага на југословенском покрету“, и злочинци су, према томе, и атентатори, и сви њихови помагачи, и сви који их нису спречили у извршењу злочинства, а могли су. То је сасвим нормално гледиште, али, у исто време, и комотно гледиште, и немогућно морално гледиште кад суу питању политички атентати. Оно је у вредности од увек, но њим ни један атентат до данас није био спречен. Од када је и докле буде поробљених народа и њихових угњетача, биће и атентатора. Позивање на неке моралне принципе ту не помаже ништа. Јер тешко је примити тај морал кад се он поклапа са интересима оних који владају и кад оштрица његових закона погађа слабије! С тог комотног гледишта Енглези и њихови државници дуго су времена судили Мрце и њихову борбу за независност. С тога гледишта биле су и све данашње прве личности Независне Државе Ирске злочинци, и сва њихова акција непрегледан низ злочина, Али тако је било саме до под крај 1921. године, а од тада ствари добијају други изглед. Британски државници су најзад увидели да овако једнострано морално мерило не служи ничем, и да је потпуно илузорно квалификовати потхвате синфеноваца као злочине, кад их друга страна, Ирска, сматра као израз најчистијег патриотизма и пожртвовања; — они су с тога оставили на страну проповеди о моралу и злочину те са јучерашњим „злочинцима“ склопили уговор и предали им власт над аутономном Ирском. Није, дакле, ни у најближој близини отаџбине Г. Ситон Ватсона увек јасно, шта је и кад је, у политичким стварима, нешто

злочин, а кад опет није.

Ко је био и шта је значио за нас покојни ау“ стријски престолонаследник» ИМ каквог се моралног закона он држао, према нама, а и према другима» Морална схватања његових кругова, у којима сеон једино кретао и изван којих никад није изашао, а који опет, са своје стране, не усуђиваху се никад и ничим отићи из сфере његових погледа — можда најбоље илуструје ова ситница: Кад је, за анексијске кризе, Италију задесио онај удар, који је упро: пастио Месину и читаву обалу Калабрије и северне Сицилије, и док је сав свет пренеражено и са ис креним саучешћем према бедним страдалницима примао вести о страшној несрећи, — личном органу Франца Фердинанда, Папхег5 Аппее-денипа-у, та катастрофа Италије дала је само повод за оваква резоновања и рачунања: ствар и није тако лоша! Италија је земљотресом изгубила око 100.000 ста-

новника. Сто хиљада становника то је, од прилике, један корпус војника. Изгубити један корпус војника значи изгубити једну битку. Дакле, Италија је

изгубила једну битку; изгубљена битка Италије —