Policija

— 349 =

ме је отерао у кварт за то само, што сам својој дражесној свако вече бацао у собу цвеће, пукете и венце а њеној слушкињици, која је све то бацала кроз прозор на улицу, пркосио сам тим, што сам звонио на капију по 100 пута дневно, те ме је пријавила „дотичном“ жандарму. То је мој први сукоб с влашћу.

После се то продужавало. Нису ми дали да с друговима беремо ораје и шљиве по старом гробљу, нити да се ту играмо „мете“; кад су биле велике параде нису ми дали ни привирити у Саборну Цркву, а ја сам тако желео да видим оне стране уни- · форме из близа, већ сам морао стајати на тротоару иза војске или, ако ту није било војске, тачно на ивици од тротоара.

Али ја им сад, приликом њихове педесетогодишњице, све то опраштам...

Ето, то сам ја све размишљао, седећи за столом над хартијом и тражећи тему. Мислио сам, мислио, али узалуд, теме нема, па нема.

Устанем и почнем да шетам по соби.

Уђе моја мајка.

— Да не знаш ти, мајка, какву жандармеријску причу.

Она пребледе, кад поменух реч жандарм.

— Јух, дете, што се препадох. Шта ти је сад то пало на памет

— Па тако. Треба ми. Знаш ли ти што год о жандарму.

Она обриса кецељом руке и рече ми, да ли наивно или у шали:

— Па знам, лети долазе и 1 да се чупа трава пред кућом, а зими дасе чисти снег.

Но како у том тренутку сате са нешто у кујни, она излете вичући:

— Ју, до Бога мене, покипе ми кафа.

_Ја клонух опет на столицу, не знајући шта да радим, шта да пишем.

Ен ЈЕ већ 7 сати. Лето. На пољу лепо и свеже.

Најзад, решим се. Поцепам хартију, на којој сам био само ставио наслов и напишем уреднику ово писмо:

„ја нисам учинио никакав преступ ни иступ, а лишен сам слободе. Ја седим цело по подне у соби и мучим муку, а на пољу је тако лепо. Ја сам љут и на тебе и на жандарме. Ја не умем, ја нећу да напишем никакву причу. Ја пуштам себе у слободу и идем да шетам, а ти ради шта знаш“. Драг. Марк.