Policija

= 438 —

Седећи код прозора у топлој канцеларијској соби, гледас сам неко време у мрачну ноћ и слушао хуку ветра, који је све већма беснио, расипајући на све стране ситне снежне пахуљице, које су лагано шарале кућне кровове, а после-неког времена пришао сам своме писаћем столу, по коме су били разбацани наши свакодневни листови, и немарно узедох у руке један ша-

__љивИ лист, из кога сам прочитао ову белешку: · „Чудо. да последњих 24 сата, није у Београду нађено ни= једно новорођено деше на улици!“

Одиста, белешка је била на своме месту, јер ретко да је који дан прошао, а да полицијски рапорти нису забележили како се, час у једном а час у другом крају Београда, нашло на улици неко новорођенче, а што је најгоре, та остављена деца, нађена су у већини случајева мртва.

Та мала и бедна створења, остављена на улици, увијена у неке бедне, танке крпице, или су одмах умирала на улици, или доцније по оним мрачним и влажним јазбинама, под недовољном негом каквог сиромашка, коме их је општина предавала на старање.

Те лепе и мале руже, полако су венуле без сунца и топлоте и без милости људске, да доцније на гробљу буде што више малих гробова, које никада свештеник није окадио, и на које никада није канула ни једна врела суза. Ето, та кратка али страшна белешка, породила је у мени ове суморне мисли, као што беше суморна и ова ноћ, коју нећу никада заборавити.

Канцеларијски часовник показивао је девети час, кад ходником одјекнуше тешки кораци ноћњег стражара, који је са улице долазио у кварт. После кратке паузе једна снажна људина, ноћни стражар из Видинске улице, уђе у канцеларијску собу, водећи за руку једно женско дете, коме је могло бити једва четири године. | | –

Бледа, али за чудо лепа девојчица, одевена у саме рите, са завијеним ногама у неке старе крпе, а држећи у руци овеће парче хлеба, стаде преда-ме, и упревши своје лепе и паметне очи на мене, гледаше ме без онога страха, који је урођен код деце према непознатим људима, а с неким болним смешењем што се тако јасно оцртавало на њеном бледом и мршавом лицу.

= „Господине писаре“ — поче стражар — „Нашао сам на улици двоје деце, ово женско и једно мушко још мање од