Policija

=— 410 —

неакцијом повређен у свом праву или интересу, а не и државни орган који се јавља као тужилац у име државе када је административним актом повређен закон у корист појединца. Мислимо међутим, да је за покретање спора у случају неакције административне власти надлежан и државни орган (код управних судова нарочити орган именован од министра финансија, а код Државног Савета Главна Контрола), ако је том неакцијом повређен закон у корист појединаца, јер у цитираној одредби члана 22 стоји „ако у тужби тужилац наведе“, а не стоји „појединац“. Овај би закључак био у осталом м у духу самог закона, а изискује га и сама потреба за заштитом државних материјалних интереса. ако је ова у опште бида једини разлог за сварање таквих административних спорова (формалних ако не материјалних), у којима се као ту жилац јавља један државни орган. Не дођу ли и државни оргави, надлежни за покретање спора у име државе, и наша административна јудикатура до овог закључка, административна ће власт моћи својом неакцијом (било намерном било ненамерном) несметано вређати објективне правне прописе и када та неакција доноси користи појединцу. Дођу ли паки они до тог закључка, административна ће власт још увек својом неакцијом моћи несметаво вређати објективне прописе, само ако том неакцијом не проузрокује у исто време ни штету ни корист за појединца.

Давању права административним судовима да интервенишу и у случају неакције административне власти могло би се приговорити, да оно меша право гкције са правом суђења. Овај приговор међутим не њоже бити оправдан. Право је суђења — како каже Вепћејету — гаранција за грађане: оно треба да им обезбеди не само поштовање њихових права од стране активне администрације, већ осим тога и извршење с њене стране услуга, које она свима дугује. Бало би неприхватљиво. наравно, да иницијатива акције припадне саветима чији је позив да врше право суђења,6в) Њихов је једини позив да казују право (4те :е агот). Али и то је казивање права, када се признаје да неко има право на административну ак-

69) Овог мишљења није био и наш законодавац, јер — као што ћемо видити каснаје — он је дао Дожавном Савету у једном случају и право акције (чл. 43. 3. о Д. С. и У. С)