Policija

— 455 —

Кастели су колевка нежне приповетке о трагичној љубави двају срдаца. А трагедија је оквир у који је смештена слика преступа.

Готово у средини овог низа села, у Лукшићу, четвртом идући од Сплита ка Трогиру, и данас је реч о Миленку и' Добрили ва своме месту, на дому, нити је путнику ту допуштено сумњати да је тој историји други извор до једино у стварном истинитом догађају, који се десио у другој половини седамнаестог столећа. у

Место сваке сумње — путник је упућен да саслуша истиниту причу са завршетком како су тужни љубавници били погребени близу двора садашње племићске породице Кгпогрошовића — Саровгов5о — у Кастел-Лукшићу, али па сад већ не постоји гроб поред кога су некад људи нежна срца пролазили само. сузних очију. Домаће, италијански писане, кронике у Сплиту и Трогиру спомињу смрт Миленка и Добриле, о којој је још пре четири или пет деценија постојала народна песма у околини Трогира, па се можда једва чујна, и сада налази.

До скора је било врло тешко доћи до употребе тих кроника.

Народњаци за то криве италијанске имаоце таких рукописа, јер, кажу, они не желе „да се распростире знање о драгоцевостима вашег народа“ у тим крајевима.

Ипак се најобилатијом таком кроником лепо послужио један лист наше горе, То је био Марко Де Казоти: Казотић, који је живео у Запру где је 1835. на италијанском језику наштампао роман о љубави Миленка и Добриле. ~

Судбина овог извора Казотићева личи такођер на неки роман. У доба поменуте кастелске љубавне трагедије, у двору конта Ватура у Кастел-Лукшићу живљаше један капелан који је верно описао преступ о коме је овде реч. Позније је тог рукописа нестало из двора, па се, још доцније, нашао у поменутога Казотија, састављача књижевног романа о Миленку и Добрили. Сад је рукопис те старе кронике, кажу, опет на своме месту, у Кастели-Лукшићу, у породици Масћен У ит,

Али шта се зна, и шта се може знати, о злочину којим

се завршује та поетична љубав наше деце бајних Кастела а у другој половини седамнаестог векар