Policija

— 498 —

Догађај је у Сељацима из Тимочке Крајиче, а све узнемирење потиче од сеоског кмета и од среског начелника. Средина, у којој се ствар развија, описана је у лепој романтици.

„У Црној Реци — тако се почиње приповетка — подижу се горостасне планине, које још нису вешти мерници премерили; има у тим планинама борова, под којима се још није одмарао пастир, нити је икакав ловац наслонио дугу пушку, да онде у тамној сенци причека хитру срну или пажљиву дивокозу; кад када само орао слети, да онде своја широка крила одмори — оданде после гледа кроз сиву маглу и мери путове по којима ће га голема крила носити.. Под његовим ногама простире се суро стење над њиме облаци; тек где где у долини виде се као беле пегице домови сиротних сељака. Ту, на подножју тих планина, заузима врло мало простора село Каменац.

„Становници су му сами Срби. Вредни ратари, добри људи — али шта је вајде, кад им нема доста поља да га обрађују! С једне стране камен — с друге камен, голо све.. Сироти Каменчани имају само толико поља, колико би један добар момак з2 сат могао обиграти. Изгледа као неко шарено корито. Онде мало засађена винограда, тамо јечам и овас. Па ту са тога малога простора сабира себи рану више од две хиљаде душа.

„Па и опет само да знате како је и код њих понекада весело, веселије него ма у којој вароши. Дође пролеће: и људи и воће и луг и планина, све је добило веселији изглед, све лепшу, свечанију одећу... Онамо мирише планина од здравца, а долину опет липово цвеће својим дивним мирисом напаја; у планини пева пастир, а уз његов мушки глас одјекује гора и лужина; а у пољу у умиљатим варијацијама весело се натпевају шева и девојка. Кад и када се иза неког жбуна укаже и младо ратарче, ал онда девојче порумени и ућути,..

„Зими је опет тужно: путеве завеје снег, планине се умотају у тамну маглу густих облака.. Дође ноћ. У селу чујеш лавеж паса, у планини вију курјаци. Напољу мраз, у колибици дим. У томе диму најруменије лице побледи, а најбоље сукно потамни...“

У таквим страхотама и у таком дару природе ипак би се могло живети срећно и задовољно — кад не би било људи