Policija

— 331 — -

не зна готово ни за какве законске и стварне границе своје самовоље и игра улогу не само иследног органа већ и преког суда.

Ако све то узмемо у обзир, морамо признати, да је у „Зборнику“ совјетска Русија и у садашњој „новој“ ери свог живота правилно окарактерисана са јавно-правног гледишта као „деспотичка држава са кастинским уређењем особите врсте“. То се потпуно слаже и са нашом горе поменутом дефиницијом од 1919 год, када смо рекли, да је Русија олигархичка деспотија. Дакле исто, што је било речено за еру „ратног комунизма“ потпуно важи и за нову еру еволуције и „револуционарне“ законитости.

Ш

Сада смо видели, да у књижевности како руској, тако и европској, која је свесна своје одговорности и своје праве мисије и која не пропагандира и не тврди, него покавује и доказује, постоји велика сагласност у том правцу, да је нова ера у совјетској Русији донела са собом велико проширење законодавног рада и проглашење нових лозинка, али у суштини на тај начин није дошло до побољшања правих и других основа живота и приближавања основним културним начелима, који се сматрају у целом свету као неопходно потребни за сваку правну државу са демократским уређењем.

Знамо, да се понекад чују и други гласови и друга мишљења о правном стању ствари у садашњој Русији, поглавито у круговима радника, политичара и новинара. То дола“ зи из три главна узрока.

Као први узрок долазе партиски и класни интереси. Појмљиво је, да чланови комунистичких странака, у ма којој се држави налазили, сВагда, па чак и пред очигледним подацима о суштини „совјетског раја“, штите бољшевичку владу, која, по њиховом тврђењу, спроводи диктатуру пролетериата у име комунистичких идеала.

При томе су једни заслепљени лажним тврђењима бољшевичке штампе, а други — мржњом према буржоазији и и вером у плодност трајне и огорчене класне борбе, која ни о чему неће да води рачуна. У мањој мери видимо исто то и код социалистичких странака, које, заиста, не гледају бољшевичку Русију као идеал, али још увек памте, да је садашња.