Policija

ИВ

Вероника је за све то имала само једно осећање: нерасположење — најпре, и одвратност — после.

Али је она, у исто доба, знала и то, да се за њеног боловања у овом студеном свету о њој интересовао само он, и да му због тога има бити захвална докле году њеној души буде места за захвглност. Можда без његова учешћа ње сад већ не би било живе. Она за живот — овако млада! — сад више и нема радосног мара, али се сећа онога чему је некада учена: дужни смо живити, док нас Бог не упокоји ...

Ипак у такој недоумици није дуго остала.

Мало дана пошто је почела излазити из двора, онда кад је, после болести и после првог таласа нове жалости, лепотом својом опомињала на посланство с неба —- исповедник јој Матеј узбуђено рече, како је дошао тренутак да она буде његов исповедник, а то ће рећи: он има да се њој исповеди. Па пре него што му је она стигла ишта одговорити, он јој убрзано изјави да је у њу заљубљен, да је стога и саветовао грофу Фридриху да је проси за жену, како би он, Матеј, имао толико лепу и себи драгу госпођицу... Вероника се ипак знала прибрати, па му је отворено рекла да неме више разлога захваљивати му ни на чему, дакле ни за његову пажњу у доба њена боловања, јер сад разуме нехришћанске побуде за хришћански рад његов. Матеј се није знао умерити; није се још мање, могао зауставити. Он је и даље своју љубав нудио у свакој даној прилици, а она је видела о чему грешник мисли и у самој капели, кад при вршењу обреда, погледавши у друге присутне, дуго задржи свој поглед на њој. Његова је наметљивост расла — њена се постојаност удвајала. Он јој стави на знање, да јој муж неће примити оптужбе, јер гроф Фридрих не заборавља шта му значи оданост Матејева. Зато, ако себи жели добра, нека се покори неминовности судбине,

Тада му она одрешито каза:

— Не будимо притворници! Тако нас учи наука Господња. | Нисам притворна. Искрена сам. А искреност је врлина и непријатељ притворности. Стога искрено кажем. Род ми цељски не загрева ни срце ни душу; али сам дужна поштовати старешину дома. Дакле — учинићу да он сазна све Пи

Чувши то — Матеј пребледе. |

Нема сумње: Хермана Цељског није волео нико, али га