Policija

| 303

друштава, а раздиоба државнога приноса међу разна друштва, мора да буде одобрена по министру правде.

Исто је тако нужно, да ова друштва раде у споразуму са државним одветницима, судовима и казнионичким властима. Са казнионичким властима имаду ова друштва да се споразуму, већ прије него ли деликвенат изађе из затвора, о дану изласка и о његовом смештању.

Ако деликвенат хоће да измакне надзору или неће да испуни постављене му увете, надзорник је дужан одмах да о том извести надлежне власти.

Једна је неприлика са уветном осудом и отпуштањем на прокушавање, а то је, да се деликвенти могу уклонити надзору тиме, да пређу у другу државу. Они се онда имаду сматрати као и други деликвенти, који су умакли у иноземство, "те се имаде тражити њихова изручба.

Дозволи ли надлежна власт уветно отпуштеноме или отпуштеноме на прокушавање, да борави у другој држави, имаду „се умолити надзорне власти државе, у којој ће боравити, да врше над њиме надзор.

Будући, да ни једна држава својих поданика не изручује другој дожави, то је последица“ тога, да иноземци не могу „добити нити уветнога отпуста нити бити отпуштени на прокушавање као што то и бива у Норвешкој.

Гупдо Бартшелошто, професор на универзитету у Падови, износи у своме извештају ове главне мисли:

Надзор над уветно отпуштеним кажњеницима и онима, који су отпуштени на прокушавање користан је. Али он претпоставља заштиту и помоћ.

Према томе је ово проблем социјалне и криминалне политике. Спрам индивидуа, над којим се врши надзор, то је више проблем поновног узгоја него ли друштвене одбране.

Ово је најделикатнији проблем превенције, јер се противи начелу слободе, да се макаквој присили подвргне лице, којему се дала слобода, макар и уветно, а у другу руку било би практички погибељно дати надзор у руке јавне власти, која би га вршила тако строго и са истим ограничењем, као што "то чини спрам правих зликоваца, код којих је надзор енергично средство одбране против поврата.

Код деликвената увјетно отпуштених или оних, који су