Policija

— 1109 —

толико у колико стављају појединце ван могућности да чине дела која би била од штете и њима и њиховој околини у којо! живе и раде; а казне су у толико у колико собом доносеограничење личне слободе и понижење части превениранога. тиме што се ставља под надзор друштва и његових органа.

С обвиром на лица према којима се примењују и с 0об6зиром на циљ који се има постићи, мере безбедности могу бити у главном тројаке: 1. упућивање у специјалне заводе га лечење и чување; 2 забрана Посећивања крчама и других локала у којима се точе алкохолна пића; и 3. упућивање у завод за принудан рад.

Прва се мера примењује како према преступвицима који. су су ослобођени казне као неурачуњиви, тако и према кривцима са смањеном урачуњивошћу чије је стање здравља такво да им је потребно нарочито лечење, или који су у толикој мери опасни по јавну безбедност да се по издржању казне не могу пустити у слободу, јер би били понова озбиљна опасност по друштво и његове виталне интересе. Стога у свима таким случајевима друштво предузима потребне мере да се болесни ивлече, а опасни онемогуће да чине штету себи и другима. У ту сврху савремена законодавства овлашђују ·" судове да поред кавне могу још наредити да се сви болесни. и опасни елементи упуте у нарочите заводе на лечење или чување, или на једно и друго, што ће, разуме се, у сваком конкретном случају зависити од личних односа дотичнога преступника. У заводу болесни имају да остану све донде докле се потпуно не излече, т.ј. докле се лекарским прегледом. не утврди да је њихово држање у заводу за лечење више непотребно. Што се пак тиче држања опасних криваца у заводу“ за чување, после издржане кавне, о томе постоје два система. Према систему апсолушно неодређених пресуда, држање има да траје све донде докле се кривац не поправи и по друштво. безопасним не учини, а према систему релативно неодређених: пресуда кривац има да остане у заводу исто тако све донде докле се не поправи, али највише до одређеног максимума који је за све таке случаје законом предвиђен. Први је систем доследнији од другога, јер је и неумесно и опасно пустити кривца: у слободу који се није поправио, али је његова рђава страна у томе, што не штити интерес превениранога, већ у шуној-